„Plesala je ogrnuta velovima i u grudnjacima ukrašenim draguljima, i to je bilo gotovo sve. Niko pre nje nije se usudio da u takvom zanosu, odbacivši velove, stane pred bogove. A kakvi divni pokreti, smeli i čedni u isti mah“, pisala je pariska štampa.
Kao i novinari, i publika je bila uverena da prisustvuje egzotičnom nastupu hramske plesačice.
Mata Hari je iskoristila činjenicu da je Pariz u to vreme bio opčinjen egzotikom i izmislila čitavu životnu priču – tvrdila je da je ćerka uglednog bramana, najviše kaste u Indiji.
„Moja majka, prva plesačica u hramu Randa Svani, umrla je sa 14 godina, iste godine kada sam se rodila. Nakon što su je sveštenici hrama kremirali, usvojili su me i dali mi ime Mata Hari.“
Lagala je da je odmalena učila svete hramske plesove, a tokom nastupa skidala je jedan po jedan veo. Kasnije će priznati: „Nikada nisam bila dobra plesačica. To što su ljudi dolazili da me gledaju dugujem jedino činjenici da sam prva imala hrabrosti da se u javnosti pojavim naga.“
Ćerka holandskog šeširdžije
Po salonima se otimaju za Matu Hari. Niko ne sluti da se ona zapravo zove Margareta Gertrojda Zele, da potiče iz holandskog gradića Leuvardenagde je 7. avgusta 1876. rođena kao ćerka nekadašnjeg šeširdžije.
Njen otac, koji se obogatio berzanskim špekulacijama, obasipao ju je poklonima. Za šesti rođendan dobila je čak i kočiju koju su vukle koze. Išla je u školu za imućne, učila nemački, engleski i francuski – kao i ples.
Ali, kada je imala 13 godina, bezbržnom životu dolazi kraj. Otac bankrotira, roditelji se razvode, a dve godine kasnije umire joj majka. Devojčica od tada živi kod rođaka i školuje se za vaspitačicu.
Gospođa Meklaud
Prema sopstvenim rečima, još od mladosti je bila sklona muškarcima u uniformi: „U mojim očima oficir je bio uzvišeno biće, heroj koji je uvek spreman da se suoči sa svakom opasnošću i upusti se u novu avanturu.“
Kao devojka od 18 godina, jednog dana je u novinama ugledala oglas: „Oficir iz Holandske Istočne Indije, trenutno na odmoru u otadžbini, traži poznanstvo sa prijatnom devojkom radi braka. Imovno stanje nije važno.“
Margareta i dvadesetak godina stariji oficir Džon Rudolf Meklaud, holandski plemić škotskog porekla, ubrzo postaju par.
Imala je 21 godinu kada je sa suprugom otišla u holandsku koloniju, na ostrvo Javu. Tamo je neko vreme izučavala lokalnu tradiciju i kulturu, i debitovala kao plesačica. Tom prilikom je prvi put upotrebila ime Mata Hari, što na malajskom znači „oko dana“ ili Sunce.
Međutim, ispostavilo se da je muž alkoholičar, raspikuća i razvratnik: porodica sa dvoje dece je morala da se leči od sifilisa koji je on usput pokupio. Dvogodišnji sin preminuo je od trovanja, verovatno od žive koja se tada koristila za lečenje te bolesti. Kasnije, 1919. godine, i njihova ćerka je preminula sa samo 21 godinom, takođe najverovatnije od posledica urođenog sifilisa.
Kada su se Meklaudovi 1902. godine vratili u Evropu, oficir je zbog skandala bio degradiran, a njihov brak se raspao. Starateljstvo nad ćerkom prvobitno je dodeljeno Margareti, ali ona nije imala nikakve prihode, a otac je odbio da plaća alimentaciju.
Jednom prilikom, kada je petogodišnja ćerka bila u poseti ocu, on ju je zadržao i više nije dozvolio da se vrati majci. Margareta, bez mogućnosti da se pravnim putem bori za dete, to prihvata, jer je verovala da je njen loš muž, zapravo bio dobar otac.
Godine slave i luksuza
Margareta je bez prihoda, i isprva se snalazi uz pomoć prijatelja. Potom u Parizu radi kao model slikarima, pokušava da nastupi u cirkusu, a onda stvara umetnički lik egzotične Mata Hari.
Od 1905. godine nastupa u najotmenijim dvoranama, od Beča i Monte Karla, preko Berlina, do Milana, i odseda u najskupljim hotelima. Pleše na salonskim večerima barona Rotšilda, kao i pred nemačkim carem Vilhelmom II i njegovom porodicom.
To joj otvara vrata najviših društvenih krugova. U vezama je sa diplomatama i visokim vojnim zvaničnicima, koji za njeno društvo velikodušno plaćaju.
Ali, posle pet-šest godina, zvezda Mate Hari počinje da bledi. Mlađe plesačice kopiraju njen nastup, pariska publika željna senzacije traži nove idole. Poslednji javni nastup Mata Hari je imala 1912. sa 36 godina.
Dvostruka špijunka?
Kada je 1914. izbio Prvi svetski rat, Mata Hari više nije mogla da finansira svoj luksuzni način života.
Zato ne odbija ponudu nemačkog konzula u Holandiji da joj pomogne da otplati dugove. Ponudio joj je još više novca ukoliko stupi u kontakt sa važnim ljudima sa neprijateljske strane i Nemcima prosleđuje informacije. Kao početni honorar obećano joj je 20.000 franaka, što je tada bila ogromna suma, uporediva sa oko 100.000 evra danas.
Tako Mata Hari postaje nemačka špijunka H 21. Kada je i francuska obaveštajna služba vrbuje i takođe joj nudi pozamašnu svotu novca, Mata Hari postaje dvostruka špijunka.
Međutim, Francuzi su je angažovali prvenstveno kako bi je razotkrili kao nemačku špijunku. Istovremeno, i britanska obaveštajna služba pažljivo prati njena brojna putovanja po Evropi i postaje sumnjičava.
Smrt pred streljačkim vodom
Mata Hari je uhapšena 13. februara 1917. godine u hotelu na Jelisejskim poljima. Optužena je da je odgovorna za smrt 50.000 francuskih vojnika, za veleizdaju. U 41. godini života pogubljena je 15. oktobra 1917. nadomak Pariza. Do samog kraja je negirala da se bavila špijunažom.
Francuska vojska je tek 2017. tačno vek nakon pogubljenja Mate Hari, skinula oznaku tajnosti sa njenog sudskog dosijea od 1.275 strana. Dokumenti potvrđuju da je Mata Hari Nemcima prosleđivala samo tračeve o privatnim životima oficira i političara u Parizu. Na to ukazuju i arhivski dokumenti britanske obaveštajne službe.
Ti dokumenti potvrđuju ono što su istoričari dugo sumnjali: za Francusku je 1917. bila kritična godina – vojska je trpela ogromne gubitke, moral na frontu slomljen. Vojnim vlastima je bio potreban žrtveni jarac, a ekscentrična strankinja koja je slobodno prelazila granice bila je savršena za to.
Margareta Zele, odnosno Mata Hari, bila je nenadmašna u stvaranju sopstvenog mita, sve do poslednjeg daha.
Prema svedočenjima očevidaca, pred dvanaestočlani streljački vod izašla je uzdignute glave, odbila povez preko očiju, i vojnicima čak poslala poljubac.
Poslednje reči uputila je komandantu streljačkog voda: „Hvala vam, gospodine !“
(RTS)