„Ne znam kako sam stigao sve to. Nisam nigde žurio. Jednostavno se događalo“, kaže Manojlović.
Povod za razgovor bio je uspeh predstave Garderober Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koja je gostovala u Zagrebu. Predstava, u režiji Paola Mađelija, naišla je na odličan prijem hrvatske publike.
„Prihvatili su je isto kao i Beograđani. Gostovali smo u Zagrebačkom kazalištu mladih i zaista imali veliki uspeh“, kaže glumac.
U predstavi tumači velikog glumca Sera, čoveka koji tokom Drugog svetskog rata igra kralja Lira, a pitanje kako uspeva da iz jedne tako monumentalne uloge već narednog jutra uskoči u sasvim drugačiji lik, Manojlović dočekuje gotovo filozofski.
„Ja sam glumačko dete. Od nulte godine sam u pozorištu. Odrastao sam među glumcima, scenama i predstavama. Sve ono što sam video i doživeo godinama se taložilo u meni. Zato ne umem da objasnim kako izlazim iz jedne uloge i ulazim u drugu.“
„Gluma nije ponašanje. Gluma je postojanje“
Za Mikija Manojlovića gluma nikada nije bila puko zanatsko umeće.
„Možete da savladate sve tehnike, ali u jednom trenutku morate da postanete slobodni. A sloboda je najteži deo. Kada vas vodi neki unutrašnji dži-pi-es koji je samo vaš i koji ne umete nikome da objasnite.“
Zato, kaže, gluma ume da bude opasna.
„To je rubna stvar. Vi imate osećaj da ste uhvatili đavola za rep, a đavo ume da bude opasan. Gluma vas mnogo košta. Zato ne znam gde odlazi Lir kada se predstava završi niti odakle dolazi neki novi lik. Jednostavno se dogodi.“
Novi regionalni triler
Posle Zagreba Manojlovića očekuje i novi filmski projekat. Reč je o pilotu trilera koji je dobio sredstva Hrvatskog filmskog centra za razvoj.
„Radnja povezuje Beograd, Zagreb i Sarajevo, odnosno njihove policijske i obaveštajne službe. U pitanju je ubistvo koje povezuje tri države. To mi deluje zanimljivo upravo zato što prevazilazi lokalne okvire.“
Ipak, priznaje da prema političkim trilerima ima određenu rezervu.
„Većina njih prati istu matricu. Retko uspeju da iznenade.“
Francuska kao druga kuća
Legendarni glumac je na emotivan način govorio o Francuskoj, zemlji sa kojom je porodica Manojlović povezana generacijama.
Njegov otac rođen je u Francuskoj, baka Mari Žozefin Kolan naučila ga je francuskom jeziku još kao dete, a gotovo svako leto provodio je kod rođaka u Francuskoj.
„Francuska nije samo zemlja u kojoj sam često boravio. Ona je deo mog porodičnog identiteta.“
Posebno ga je obradovala video-poruka francusko-jermenskog glumca Simona Abkarijana, koji je izrazio želju da jednog dana njih dvojica zajedno igraju u istom filmu.
„On je izuzetan glumac, veliki čovek i veoma jednostavan čovek. Bilo mi je zaista drago da ga vidim.“
Govoreći o francuskim glumcima, Manojlović posebno izdvaja Žan-Luja Trentinjana.
„Kod većine francuskih glumaca osećate francuski duh. Kod Trentinjana ne znate kojoj kulturi pripada. On je univerzalan.“
Makronovo pitanje o Kosovu
Manojlović se osvrnuo i na zanimljiv detalj tokom susreta sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom.
Otkrio je da je tokom jedne večere razgovor neočekivano skrenuo na pitanje Kosova.
„Pitao me je: ‘Šta ti misliš, kako rešiti pitanje Kosova?’ Odgovorio sam ono što sam mislio u tom trenutku – poštovanjem Rezolucije 1244. Pogledao me je i razgovor je nastavljen.“
Naglašava da se na tom događaju nije našao slučajno, već zbog porodične veze sa istorijom srpsko-francuskih odnosa i činjenice da njegov deda deli ratnu priču sa pesnikom Vladislavom Petkovićem Disom iz Prvog svetskog rata.
„Romeo i Julija“ kao dokaz da dijalog postoji
Govoreći o predstavi Romeo i Julija, u kojoj zajedno igraju srpski i albanski glumci, Manojlović smatra da je taj projekat postigao više od brojnih političkih pregovora.
„Spojili smo ljude koji dolaze iz dva sveta koja se decenijama gledaju preko nišana. Predstava je pokazala ne samo da je moguće sarađivati, već i kako je to moguće.“
Za njega je bilo posebno važno što je predstava igrana upravo u Narodnom pozorištu.
„Takve institucije čuvaju tradiciju, ali moraju povremeno da naprave iskorak.“
„Za ovakvu opoziciju Vučić je De Gol“
Jedan deo intervjua posvećen je političkim polemikama koje su izazvale njegove ranije izjave.
Manojlović smatra da su njegove reči često vađene iz konteksta.
„Nisam rekao da je Vučić De Gol. Rekao sam da je za ovakvu opoziciju Vučić De Gol. To je sasvim drugačija rečenica.“
Objašnjava da ozbiljna država mora da ima snažnu opoziciju.
„Bez ozbiljne opozicije nema ozbiljne demokratije.“
Istovremeno priznaje da ga stanje u društvu zabrinjava.
„Društvo je veoma podeljeno. Dijalog gotovo da ne postoji. Ljudi više ne razgovaraju nego se međusobno isključuju. To nije produktivno.“
Dodaje da na pozorišnoj sceni takve podele ne oseća.
„Sa kolegama nikada nisam imao problem zbog različitih političkih stavova.“
Zašto je odbio Holivud
Jedna od najpoznatijih priča iz njegove karijere jeste odbijanje velike holivudske produkcije čiji je producent bio Stiven Spilberg.
Manojlović kaže da nije mogao da prihvati film čija je priča, po njegovom mišljenju, bila zasnovana na stereotipnom prikazu raspada Jugoslavije.
„Rekli su mi da je to fikcija. Ja sam odgovorio: ako je fikcija, onda neka bude fikcija do kraja.“
Priznaje da je honorar bio veoma veliki.
„Nije porodici bilo lako da razume zašto sam odbio toliki novac.“
Ipak, smatra da nikada nije dobio ponudu koju „ne može da odbije“.
„Evropa mi je sasvim dovoljna.“
Kusturica, Podzemlje i majmun koji je bio plaćeniji
Govoreći o saradnji sa Emirom Kusturicom, Manojlović se sa osmehom priseća anegdote da je dresirani majmun iz filma Podzemlje imao veći honorar od glavnih glumaca.
„Jeste. Majmun je bio najplaćeniji. Ali mi smo se tome smejali.“
Za njega je Podzemlje ostalo jedinstveno iskustvo.
„Svaki kadar tog filma bio je iskovan. Nijedan nije nastao slučajno.“
Otkriva i da je čuvena scena tuče delimično nastala iz njegove improvizacije.
„Skinuo sam sat da ga ne bih polomio dok udaram partnera. Pljunuo sam ga u lice kako bi instinktivno zatvorio oči. To se na velikom platnu vidi mnogo bolje nego na televiziji.“
Nagrade nisu najvažnije
Na pitanje zašto nikada nije dobio Zlatnu palmu za najbolju mušku ulogu u Kanu, Manojlović se priseća razgovora sa Žan Moro posle projekcije filma Otac na službenom putu.
„Rekla mi je da sam bio među najozbiljnijim kandidatima, ali da su morali da rasporede nagrade.“
Nije delovao razočarano.
„Nagrade su lepe kada ih imate, ali nisu ono zbog čega radite.“
Radna etika važnija od talenta
Pred kraj razgovora Manojlović govori o disciplini koju je nasledio od oca.
„Radna etika je jedna od najvažnijih stvari koje čovek može da stekne. Inspiracija dolazi i prolazi, ali disciplina ostaje.“
Rutinu, međutim, ne voli.
„Onog trenutka kada umetnički odnos postane rutina, vreme je da se ide dalje.“
Posle više od pola veka na sceni, Predrag Miki Manojlović i dalje govori o glumi kao o nečemu što se ne može objasniti pravilima niti svesti na zanat.
Za njega je gluma način postojanja, umetnost koja istovremeno traži potpunu disciplinu i apsolutnu slobodu. Upravo u tom paradoksu, između kontrole i nepredvidivosti, između života i uloge, krije se tajna jedne od najvećih glumačkih karijera ovih prostora.
(RTS)