Njena biografija isprepletana je sa gotovo celim 20. vekom – od dvora Karađorđevića, preko Drugog svetskog rata i izgnanstva, do susreta sa najmoćnijim ljudima sveta.
Život ćerke kneza Pavla Karađorđevića, regenta Kraljevine Jugoslavije, ličio je na bajku, ali je bilo vremena kada je više podsećao na priču o Pepeljugi.
Kako je rekla, njen život odredio je neobičan spoj privilegija i velikih gubitaka. Rođena u svetu dvorova, vrtova i posluge, posle političkih potresa i Drugog svetskog rata morala je da napusti domovinu i detinjstvo provede u izbeglištvu.
Mart 1941. godine
Jedan od najvažnijih delova razgovora bio je posvećen njenom ocu, knezu Pavlu, i događajima koji su prethodili puču 27. marta 1941. godine.
Princeza je istakla da je njen otac želeo da Jugoslavija ostane neutralna i izbegne ulazak u rat.
„On je više voleo da Jugoslavija ostane neutralna. Nije bio spreman za rat. Posle deset dana izgubili smo ogroman broj ljudi, što nije bila njegova ideja“, rekla je ona.
Prema njenim rečima, kasnije je u britanskim arhivama pronašla dokumenta koja su joj pomogla da bolje razume dešavanja iz tog perioda.
Govorila je i o tome kako je došla do arhivske građe britanske tajne službe.
„Pitala sam Čarlsa da mi pomogne, ali mi je rekao da tada nije moguće jer je bilo tajna. Onda sam direktno pisala direktoru SOE. Kada sam otišla kod njega, rekao mi je: ’Znam zašto vam je potrebno. Daću vam sve’“, ispričala je princeza.
Susreti sa Kenedijem i velikim imenima 20. veka
Život Jelisavete Karađorđević obeležili su i susreti sa nekim od najpoznatijih ličnosti tog vremena.
Govorila je o prijateljstvu sa američkim predsednikom Džonom Kenedijem, koga je upoznala šezdesetih godina.
„Bila sam impresionirana jer je on mnogo znao o Jugoslaviji, mom ocu i svemu što se dogodilo. Za razliku od mnogih Amerikanaca tog vremena, bio je veoma upućen“, rekla je.
Posebno je zanimljiva priča o plesu sa Kenedijem tokom Kubanske krize.
Kako je ispričala, predsednik je tokom jedne večeri morao nakratko da prekine razgovor jer je dobio važan poziv.
„Rekao je: ’Izvinite, moram da uzmem telefon’. Vratio se i objasnio šta se dešava. Bio je to veoma čudan trenutak“, prisetila se.
Govorila je i o svojoj vezi sa legendarnim britanskim glumcem Ričardom Bartonom.
„On je bio šarmantan, imao je predivan glas. Volela sam njegov duboki glas. Ali problem je bio što je previše pio i to je bilo nemoguće za zajednički život“, rekla je.
Ispričala je i anegdotu o Bartonu i glumcu Piteru O’Tulu, koji su se, kako je navela, jednom prilikom takmičili ko može više da popije, a nadmetanje se završilo tako što su obojica pali u nesvest.
Nestali Rols-Rojs i uspomene koje nedostaju
Gošća RTS-a govorila je i o stvarima iz porodične prošlosti koje su nestale tokom burnih decenija.
Jedna od njih je Rols-Rojs njenog oca, poklon koji je knez Pavle dobio od britanske kraljevske porodice.
„Tražila sam ga. Mislila sam da bi bilo divno da vozim turiste kroz Beograd u njemu, sa šoferskom kapom“, rekla je.
Međutim, automobilu se izgubio svaki trag.
„Pitala sam i Rols-Rojs u Londonu, ali ni oni nemaju informaciju. To je potpuna misterija. Možda je u Nemačkoj, Rusiji, možda je uništen tokom rata“, rekla je.
Slična sudbina zadesila je i dvorski vagon kojim je porodica napustila Beograd.
„Sećam se kreveta i velikog bronzanog lavaboa gde sam se kao dete umivala. Pitali smo muzeje, ali nema tragova“, ispričala je.
Izgnanstvo, život van Srbije i povratak posle više od četiri decenije
Kada je 1941. godine došlo do promene vlasti u Jugoslaviji, porodica kneza Pavla dobila je samo nekoliko sati da napusti zemlju.
Princeza Jelisaveta se prisetila da je njihov odlazak bio izuzetno težak trenutak.
„Imali smo samo četiri sata da sve spakujemo i odemo. Naša sobarica Milka, koja je bila Slovenka, pomogla nam je da pripremimo stvari“, ispričala je.
Porodica je najpre otišla u Keniju, a potom u Južnu Afriku. Milka je sa njima krenula u izbeglištvo kao šesnaestogodišnja devojka i kasnije ostala u Africi.
Princeza kaže da je, iako je izgubila domovinu, tokom života upoznala različite svetove – živela je u Parizu, Londonu, Americi i Južnoj Americi.
„To je bila prednost, jer sam upoznala mnogo ljudi. Ali sam istovremeno izgubila nešto što bih volela da sam imala – da bolje poznajem srpski jezik, književnost i istoriju“, rekla je.
Ipak, kako kaže, povratak u Srbiju bio je jedan od najvažnijih trenutaka njenog života.
Kada je 1987. godine prvi put posle izgnanstva ponovo ušla u zemlju, putovala je vozom – istim načinom kojim je kao dete napustila Beograd.
„Toliko sam bila uzbuđena da nisam mogla da spavam. Kada sam osetila tlo ispod nogu, počela sam da plačem. Ali to su bile suze od sreće“, ispričala je.
Srbija, politika i uloga kraljevske porodice
Princeza se osvrnula i na svoju kandidaturu za predsednika Srbije 2004. godine.
„To je počelo tako što su mi neki ljudi rekli da pokušamo i vidimo šta može da bude. Dobila sam oko 60.000 glasova, što nije malo“, rekla je.
Ipak, smatra da možda nije bila spremna za tu ulogu.
„Hvala Bogu što nisam pobedila. To bi bio veliki teret. Tada nisam dovoljno dobro govorila srpski i to bi bilo opasno“, navela je.
Govorila je i o Nato bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, koje je ocenila kao nepotrebno.
„Bila je to velika glupost. Nije bilo potrebno“, rekla je.
Na pitanje da li je o tome razgovarala sa kraljem Čarlsom, odgovorila je da on, iako važna figura, nije političar.
„On je važan, ali nije moćan. To nije isto. Njegova uloga je da održava mir i jedinstvo u zemlji“, rekla je.
Za kraj emisije poručila je da je najbitnije kakav je neko čovek.
(RTS)