O zidove Doma sindikata odbijali su se zvučni talasi iz grla mladog, beogradskoj publici nepoznatog, bosanskog pevača. Sklonivši mikrofon u džep, ambiciozni solista je stihovima Šeher grade, Banjaluko prikazao kapacitet svog glasa, prodornog kao pogled njegovih plavih očiju. Publika namerena da gleda i sluša Hanku Paldum prisustvovala je rađanju nove legende – Halida Bešlića.
Ako si želeo da uspeš u Jugoslaviji, morao si da se dokažeš u Beogradu. Bešlić je tim performansom osvojio prestoničku publiku i medije, koji su sutradan pisali o novoj zvezdi moćnih vokalnih kapaciteta. Duša velika kao rodna i ispevana Romanija čula bi se svaki put kad bi Halid pustio glas. Emocija iskrenog i dobrog čoveka, prirodno nadarenog za pevački poziv.
Prebogata karijera Halida Bešlića mogla bi da se podeli u dva vrhunca – prvi „bum“ sredinom osamdesetih i kasniji ponovni uzlet na prelazu sa prve na drugu deceniju dvehiljaditih. Bio je zaštitno lice sarajevske novokomponovane muzike, „čuvar vatre“ u prelaznim teškim vremenima i zaštitnik dobre pesme u doba instant muzičke produkcije.
Suverentitet nad vrhom top-lista
Sarajevske kafane tokom sedamesetih godina prekalile su mladog Halida, koji je imao nameru i da iza sebe ostavi nekakvu diskografiju. Prva tri albuma od 1979. do 1982. nisu bili zapaženi, bar u području širem od Bosne i Hercegovine. Tek po izlasku Neću, neću dijamante 1983, Bešlić dobija hit koji koji se vrti na svim radio stanicama, štaviše spot je puštan u udarnom terminu tokom „Top liste nadrealista“, dok je ploča prodata u preko 700.000 primeraka.
Sledi niz apsolutne dominacije na estradnom nebu. Bešlić je uz mlađeg imenjaka Muslimovića postao zaštitno lice novog sarajevskog narodnjačkog talasa. Od Triglava do Đevđelije je punio hale i pevao sadašnje evergrin hitove: Neću, neću dijamante, Eh, kad bi ti, Ta je žena varala me, Budi, budi uvek srećna, I zanesen tom ljepotom, Hej, zoro, ne svani, Beograđanka…
U Sarajevu jeste „učio zanat“, ali nije bio predstavnik standarne sevdalijske škole. Donosio je pesme na svoj, romantično-romanijski način.
Kraj zajedničke države značio je i kraj velike scene. Kome je tad bilo do muzike i tiraža? Snimao jeste, ali mu je fokus bio na drugoj, ljudskoj strani. U emigraciji je organizovao preko 500 humanitarnih koncerata.
Balade u doba jurnjave
Najvažnija stavka karijere je dugovečnost. Halid je ispunio i taj kriterijum velikim povratkom s početka 21. veka. Krenulo se sa pesmom Prvi poljubac, 2003. godine, hitom „na prvu loptu“. Nekoliko godina kasnije, po isteku te dekade, na „mala vrata“ se probila i Miljacka,sada neizostavni deo kafanskog repertoara.
Baš u tom periodu, Bešlić je doživeo umalo pogubnu saobraćajnu nesreću. Sletanje s puta, prekrivenom poledicom 2009. moglo je da ga košta života. Izbavio se iz kome, ali s trajnim posledicama u vidu oštećenja jednog oka i potpuno smrskanog nosa. Posle oporavka se vratio muzici. Ispostaviće se u pravom trenutku.
Ekspanzija pomodarske boemštine, kafana-klubova, povezana sa rastom sadržaja i višenamenske upotrebe Jutjuba, dali su novu pozornicu starim hitovima i novim pesmama u maniru romantizovanih vremena. Halid 2015. izbacuje Romaniju, u kojoj prikazuje iskrenu jednostavnu ljubav prema hladnoj vodi iz rodnog predela i usnama svoje dragane. Nešto sa čim može da se poistoveti svako, da li je sa Zlatibora, Rudnika, Durmitora ili Dinare. Čeka se čuveno Ej, samo da mi je…, pa da svi dignu ruke uvis.
Poneseni uspehom Šaulićevog Žala, vodeći ljudi serije Ubice moga oca u narednoj sezoni dovode Bešlića i plasiraju pesmu „a bez tebe ne mogu da živim 2016. godine. Za razliku od kršne Romanije, Halid je ovde sentimentalan, setan i smiren.
Takođe paralelno hitovi postaju i vesele pesme o čistoj zaljubljenosti, za mlade parove koji se već vide pred oltarom – Kad zaigra srce od meraka i Taman je.
Može i malo rokenrola
O uvažavanju Halidovog lika i dela govori podatak da je snimio čak 36 dueta. Nema ko s njim nije sarađivao i kakvim arnžmanima se nije pogodio. Od Dina Merlina, Legendi, Ane Bekute, Tife, Done Ares, Željka Bebeka,…Činio je i mlađim generacijama, željnim proboja. Ono je za njim, ono što je njemu bila Hanka Paldum. I to je porikaz njegove velikodušnosti.
Potvrda da se muzika ne deli na dobru i lošu, a ne po žanrovima jeste obrada pesme U meni jesen je od strane benda „Teška industrija“.
Numera koja je bila i još uvek je redovna po brojnim muzičkim takmičenjima u svojoj rok zvuku ustvari je Bešlićeva. Prelepa pesma za koju se nikad ne bi reklo da je Halidova, jer nema narodnjačkog foršpila, već šansonjerskog prizvuka uz preplitanje akustične gitare i latino perkusija.
Svako napravi pesmu. Svako ima hit. Nije svako dugovečan. Nije svako laf. To je bio Halid Bešlić – dobrodušni Bosanac sa Romanije, širokog srca koje je davao publici i svima oko sebe u svakom momentu.
(RTS)