Džordž Bernard Šo je umro pre 75 godina (2. novembra 1950. godine), a pre tačno jednog veka, dodeljena mu je Nobelova nagrada. Ali, nisu okrugle godišnjice jedini razlog da se pozabavimo njegovim životom i delom.
Šo je bio neobična pojava, dugo je živeo: u 19. veku, svojoj prvoj polovini života nije bio uspešan, dok je u drugoj polovini, u 20. veku postao vrlo bogat i slavan. Pisao je mnogo, o raznim temama i u različitim formama, mada je, pre svega, poznat kao dramski pisac. Bio je marksista, pacifista, protivnik smrtne kazne, borac za ženska prava, vegetarijanac i svetski putnik.
Napisao je komediju o Srpsko-bugraskom ratu, koja je prošle godine – 130 godina posle prvog izvođenja – izazvala toliki bes Bugara da su u Sofiji istukli direktora pozorišta. O svom humoru je rekao: „Moj način šale je da kažem istinu. Ništa na svetu nije smešnije od toga“.
Dablinac u Londonu
Rođen je 26. jula 1856. u Dablinu, u Irskoj, kao najmlađe dete i jedini sin u porodici engleskog porekla, u kojoj je negovana ljubav prema knjiživenosti i umetnosti, i koja je pripadala dominantnoj protestantskoj eliti, iako ne i imućnoj.
Otac je napustio službu i propao kao trgovac žitom, bio je sklon alkoholu, a majka, pevačica i učiteljica muzike napustila je muža i Irsku, preselivši se u London sa mentorom i ljubavnikom. Sa njom su otišle i dve ćerke. Šo je ostao sa ocem, završio školu i potom nekoliko godina radio posao koji je mrzeo.
Imao je 20 godina kada se i on preselio u London Taj prelazak iz Irske, sa margine u prestonicu kraljevstva, obeležio je njegov život.
Klasično školovanje i studiranje smatrao je gubljenjem vremena, erudita je postao neumornim čitanjem: Nemac Karl Marks ga je naučio da razume strukturu moći u društvu, a Norvežanin Ibzen da se pozorište može pretvoriti u instrument moralne reforme. „Život nije pronalaženje sebe, već stvaranje sebe“, mudrost koju je izgovorio i po kojoj je živeo i koju je kasnije protkao kroz neka svoja dela.
Isprva je radio kao izvrstan muzički, likovni i književni kritičar i neuspešan pisac romana i drama.
Politička ekonomija socijalista
Priključio se Fabijanskom društvu koje je zagovaralo mirnu, postepenu transformaciju kapitalizma u socijalizam i ubrzo preuzeo vodeću ulogu. Tamo je upoznao svoju suprugu Šarlotu Pejn-Taunshend, s kojom se venčao kada je imao 42 godine. Živeli su zajedno do kraja njenog života, dece nisu imali.
Nikada nije bio revolucionar u klasičnom smislu, ali je verovao da društvo mora da se menja iznutra, počev od svesti pojedinca. Šo je učestvovao u kreiranju osnivačkog programa Laburističke partije 1900. i bio jedan od osnivača čuvene Londonske škole ekonomije (LSE), gde i danas postoji biblioteka koja nosi njegovo ime.
Međutim, krajem 1920-ih počeo je da izražava simpatije prema autoritarnim vođama, kao što su Staljin, Musolini i neko vreme čak i Hitler – pre svega zbog njihove prividne odlučnosti i efikasnosti. Kasnije se od nekih distancirao, ali mu je taj stav ostao mrlja u biografiji.
„Životinje su moji prijatelji, a ja ne jedem svoje prijatelje“
Bernard Šo bio je vegetarijanac i to vrlo dosledno i strastveno tokom celog života. Govorio je da ljudi nemaju pravo da uzrokuju patnju drugim živim bićima radi sopstvenog gurmanskog užitka. Verovao je da će čovečanstvo postati istinski civilizovano tek kada prestane da jede meso.
Uživanje u mesu smatrao je delom istog obrasca pohlepe i nasilja koji je video u politici i ekonomiji. Bio je uveren da biljna ishrana doprinosi dugovečnosti, vitalnosti i bistrijem umu. I zaista, doživeo je 94 godine, uz izuzetnu mentalnu bistrinu do kraja.
Neprijatni i prijatni komadi, ali kako za koga
Svoja rana dela nazivao je „neprijatnim komadima“ jer su publiku primoravala da se suoči s neprijatnim istinama. Drama Zanimanje gospođe Voren (1893) bavi se prostitucijom i bila je zabranjena sve do 1902. godine.
Nakon toga je napisao četiri „prijatna“ komada, među kojima je i Oružje i čovek (Arms and the Man, 1894). To je jedan od njegovih prvih komercijalnih uspeha i jedno od najizvođenijih dela. Radnja je smeštena u vreme Srpsko-bugarskog rata, tačnije u vreme bitke kod Slivnice, i u njoj Šo kritikuje romantično shvatanje rata i ljubavi. Džordž Orvel ju je smatrao Šoovom najduhovitijom, najpoučnijom i najsavršenijom dramom.
Glavni muški likovi su zgodni Bugarin, konjički oficir Saranof i Švajcarac Blunčli, plaćenik u srpskoj vojsci. (I čokoloda). Drama je dva puta ekranizovana i poslužila je kao osnova za dve operete. I danas se izvodi širom sveta.
Pa tako i početkom novembra 2024. u Sofiji, i to u režiji holivudske zvezde Džona Malkoviča.
Na premijeri je došlo do velikih nereda. Ispred nacionalnog pozorišta se okupilo nekoliko stotina ljudi sa bugarskim zastavama, zahtevajući ostavke ministra kulture i direktora pozorišta – zato što se u tekstu „vređa bugarski narod“. Kada je direktor izašao pred masu, ljudi su ga i fizički napali, odnosno tukli.
Bugari su verovatno bili uvređeni što ih Šo, iako su pobedili Srbe, nije prikazao kao heroje, već kao slučajne pobednike. Možda im je zasmetalo i to što je Švajcarac preoteo devojku bugarskom oficiru, iako ni ovaj nije ostao praznih ruku – zaljubio se u sobaricu. A i ona u njega.
Pigmalion
Pigmalion (1913) je njegovo najpoznatije delo: to je priča o profesoru koji od siromašne prodavačice cveća stvara „damu“. U drevnoj grčkoj mitologiji, Pigmalion se zaljubio u jednu od svojih skulptura, koja je potom oživela i ta tema je bila često obrađivana u književnosti Viktorijanskog doba. Ispod komične površine Šo je smestio surovu analizu klasnog sistema i pitanja identiteta: da li obrazovanje zaista menja čoveka ili samo maskira društvene nejednakosti.
Pigmalion je premijerno izveden na nemačkom jeziku u Hofburgu u Beču. Mnogo kasnije, 1938. po njegovom scenariju snimljen je film Pigmalion, za koji je 1939. dobio Oskara. Na osnovu tog teksta kasnije je nastao i čuveni mjuzikl My Fair Lady, koji je Šoa uveo u pop-kulturu, ali mu je oduzeo deo subverzivnosti.
Sveta Jovanka (Orleanka) i Nobelova nagrada
Kanonizacija Jovanke Orleanke 1920. u Šou probudila je ideju da napiše istorijsku dramu o njoj. Tako je nastalo njegovo remek-delo Sveta Jovanka (1923). Smrt herione u drami izražava paradoks da se čovečanstvo plaši – i često ubija – svoje svece i heroje, i da će to činiti sve dok se više moralne osobine kojih se boji ne pretvore, kroz evolutivnu promenu, u opšte ljudsko stanje.
Za to delo mu je 1925. dodeljena Nobelova nagarada, „za stvaralaštvo obeleženo idealizmom i humanizmom, čija nadahnjujuća satira često odiše jedinstvenom poetskom lepotom“.
Međutim, Šo isprva nije hteo da primi nagradu. Na kraju je prihvatio priznanje ali ne i (ogroman) novac koji uz to ide. Petnaestak godina kasnije za Oskara je rekao da je to „uvreda“. Odbio je sve državne počasti Ujedinjenog kraljevstva, uključujući i Orden zasluga 1946. godine.
Kraj života
Kada je posle duge bolesti i usred Drugog svetskog rata, 1943. njegova umrla supruga Šarlota, već ostareli Šo se potpuno povukao iz Londona u seosku kuću u Ajot Sent Lorensu, selu u Hertfordširu, gde je živeo još od 1906. Tamo je i umro 2. novembra 1950. od posledica pada sa merdevina dok je sa jabuke brao septembarske zrele plodove.
„Želim da budem potpuno iscrpljen kada umrem, jer što više radim, to više živim. Radujem se životu zbog njega samog.“
(RTS)