Sve više ljudi preispituje ključne odnose u svom životu i njihov uticaj, ili je pozitivan ili negativan. I roditelji su na ‘ispitu’ te mnogi poslednjih godina prestaju da osećaju krivicu što ostarelim roditeljima okreću leđa, a sve zbog toksičnog ponašanja majke i oca tokom odrastanja.
„Majka je najbolja prijateljica svoje ćerke“ – rečenica koja zvuči kao natpis na kičastoj čestitki ili magnetu za frižider. Ali za žene koje su odrasle sa toksičnim roditeljem, ova izjava ne može biti dalje od istine. Kako sve više i više modernih terapeutskih termina ulazi u novo doba, sve više i više ljudi dovodi u pitanje ključne odnose u svojim životima i njihov uticaj – da li je pozitivan ili negativan. Koncepti koji su nekada bili rezervisani za udžbenike psihologije sada su ušli u svakodnevni govor. Političari, partneri, pa čak i roditelji se sve više nazivaju „narcisima“.
Ali šta zapravo znači biti narcis?
Narcistički poremećaj ličnosti (NPD) je ozbiljno antisocijalno stanje koje se manifestuje u ekstremnoj preokupaciji sobom, pri čemu ljudi sa ovim poremećajem ignorišu potrebe i osećanja drugih – uključujući članove porodice i sopstvenu decu. Narcisi često imaju grandioznu sliku o sebi, a pošto se radi o hroničnom poremećaju, nema leka.
Ali šta ako je neko odrastao sa narcisoidnim roditeljem? Šta ako je to bila majka?
Mnoge žene odlučuju da u potpunosti prekinu kontakt. Dve od njih, koje su emotivni mir našle tek nakon raskida sa majkama, podelile su svoja iskustva. Terapeut specijalizovan za narcizam objašnjava prednosti i izazove odluke da prekine kontakt.
Život u senci narcisoidne majke
Marijet Jansen (66), stručnjak za narcizam i životni trener, prekinula je kontakt sa majkom u pedesetim godinama.
Za Marijet, prekid kontakta doneo je ranije nepoznat osećaj slobode. Sa 55 godina, prvi put je mogla jednostavno da bude ono što je. Više nije morala da bude na oprezu, noseći se sa negativnim komentarima ili razočaranjima zbog majčinog odsustva iz njenog života.
Jedno od njenih najranijih sećanja je iz hladne, mračne sobe njenog detinjstva u Holandiji. Sedela je u peleni i lepoj haljini, osećajući se duboko nesigurno. Sa pet ili šest godina rekla je roditeljima da oseća da ne pripada porodici – čak je zamišljala da je ćerka majčinog brata blizanca. Njeni roditelji su se smejali i nikada to više nisu spomenuli. Ali osećaj da nešto nije u redu i da je ona kriva – i da to mora da popravi – ostao je.
Marijet je bila drugo od troje dece, ali pošto je njen stariji brat imao poteškoća u razvoju, obaveze da bude najstarije dete prenete su na nju. Njen odnos sa sestrom je bio loš, što ona pripisuje potrebi svoje majke da naruši njihov odnos – taktika uobičajena kod narcisoidnih roditelja. Porodični život je bio ispunjen umanjivanjem, negativnošću i omalovažavanjem, iako su spolja izgledali kao „srećna porodica“.
Majčina opsesija tenisom značila je da cela porodica mora da se takmiči, i to je bio jedini put kada bi njena majka pokazala interesovanje za nju – iako je Marijetina prava ljubav bio hokej, u kojem je majka nikada nije podržavala. Tokom studija napisala joj je pismo o svojim osećanjima, ali nikada nije saznala da li ga je pročitala.
Kada je Marijet zatrudnela u 40. godini, nakon što se preselila u Ujedinjeno Kraljevstvo, njena majka je hladno odgovorila na vest: „Da li zaista želiš da budeš trudna?“ Odnos se nije promenio. Neposredno pre porođaja, roditelji su otputovali u Kanadu – njihovo najdalje putovanje. Na sahrani sopstvene sestre, njena majka je bez ikakvih emotivnih motiva zahtevala da joj se daju njene najskuplje stvari – traka za trčanje i aparat za kafu. Vrhunac je bio kada je uskratila rastanak svom bratu na samrti, naredivši bolničkom osoblju da joj ne prenesu poziv.
Tada je znala da se ništa neće promeniti. Pre 11 godina pozvala je majku i rekla: „Ne želim više da budem u kontaktu. Svaki razgovor sa tobom me uznemirava, a utiče i na moju decu. Nemamo više o čemu da pričamo.“ Pored toga, prekinula je kontakt sa ocem.
Kada su joj roditelji umrli, prvo njen otac, a potom i majka, nisu osećali tugu. Za majčinu smrt saznala je slučajno, putem poruke na Fejsbuku. U umrlici, prema uputstvu njene majke u staračkom domu, stajalo je da nikada nije bila udata niti da je imala decu.
Danas, kaže, živi u srećnom i zdravom porodičnom okruženju, punom poverenja, smeha, uzajamne podrške. Tek preko sopstvene dece shvatila je da je moguće imati porodicu ispunjenu toplinom i bliskošću.
‘Ona je emocionalno kontrolisala moj život’
Matilde Kročini (40), koja je odrasla u Italiji, a sada živi u Velikoj Britaniji, prekinula je kontakt sa majkom pre tri i po godine.
Poslednji razgovor sa njenom majkom pretvorio se u petnaestominutno vrištanje – toliko glasno da su njene dve ćerke sve čule. Tada joj je Matilda jednostavno rekla: „Ovo mi više ne treba“. I od tada se više nije čula sa njom.
Prvih deset godina života odgajala ju je baka, dok je majka često bila odsutna zbog posla. Kada se pojavila, bila je zahtevna i kontrolisala. Kasnije su obe otišli u Irsku, a Matilde se posle fakulteta preselila kod majke.
Kao odrasla osoba, Matilde je počela da radi na svom emocionalnom zdravlju – studirala je fitoterapiju, praktikovala jogu i postala Reiki majstor. Ali pre šest godina njen život je krenuo nizbrdo: problemi u braku, krah u karijeri i sve teži odnos sa starijom ćerkom.
Do tada je majku smatrala najboljom drugaricom, iako je među njima uvek osećala čudnu konkurenciju. Bila je ubeđena da jedina nije imala konfliktne odnose sa njom i da ona prekida porodični lanac disfunkcionalnih odnosa majka-ćerka.
U telefonskom razgovoru početkom 2022. godine, kada je majka ponovo počela da je vređa, nešto je puklo u njoj. Mirno je završila razgovor i odlučila – ne više. Reakcija majke bila je predvidljiva: sebe je prikazivala kao žrtvu, a Matildu kao problematičnu i preosetljivu.
Članovi porodice pokušali su da je „urazume“, što je klasičan primer takozvanih „letećih majmuna“ – ljudi koje narcisi eksploatišu da bi zadržali kontrolu. Ali Matilda nije odustajala. Prvi put u životu naučila je da kaže „ne“, a to je nekima bilo teško da prihvate.
Najveću podršku pružio joj je otac, koji je odavno bio razveden od majke. Prepoznao je koliko je emotivno zarobljena u toj vezi.
Fizička udaljenost, jer njena majka sada živi blizu Firence, olakšala je odluku, ali pravi posao je bio unutrašnji. Matilda je duboko analizirala sopstvene obrasce ponašanja i prepoznala da ponavlja postupke svoje majke, čime je nanela štetu sopstvenim ćerkama. Prekid kontakta joj je omogućio da se introspekuje i transformiše.
Danas ima blizak, iskren i zdrav odnos sa svojim ćerkama. Ona je u stanju da preuzme odgovornost, izvini se i sasluša ih, čak i kada joj kažu da su povređeni. Svoje učenje je usmerila na podršku drugim ženama koje prolaze kroz slične veze, kroz podkast „Ćerke narcisoidnih majki“ i individualnu terapiju.
Prekid veze sa roditeljem, posebno majkom, socijalno je i emocionalno osetljiva tema. Ali priče ovih žena pokazuju da ponekad ovo može biti jedini način da se prekine ciklus emocionalnog zlostavljanja i započne put izlečenja. Za mnoge, reći „ne“ sopstvenoj majci nije znak mržnje – već početak samoljublja, piše msn.
(24sata.hr)
(Krstarica)