Tajni dosije Roberta Sesila, gospodara špijuna Elizabete Prve i čoveka koji je otkrio Barutnu zaveru 1605. godine, sada je kompletiran zahaljujući ključnom dokumentu. Otkriva kako je Sesil postavio i koristio tajnu mrežu kako bi špijunirao evropske monarhe za engleski presto.
Mreža je toliko ekstenzivna da istoričar Stiven Alford, koji je posvetio svoju karijeru pronalaženju elizabetanskih špijuna i pažljivo rekonstruisao Sesilova dokumenta o svakom obaveštajcu kog je mogao da pronađe, smatra da se ovde radi o „prvoj propisno organizovanoj tajnoj službi“.
„Bilo je tu mnogo imena. Neka sam prepoznao kao što su ljudi u ili bliski savetu Elizabete Prve. Bilo je i onih za koje nisam znao. Kada sam video brojeve pored njihovih imena onda sam shvatio da su to brojevi njihovih dosijea i da je ovo nešto kao stranica sadržaja. Tada mi se upalila lampica“, ističe Alford.
Profesor rane moderne britanske istorije na Univerzitetu u Lidsu napisao je i knjigu o svojim otkrićima – All His Spies: The Secret World of Robert Cecil. Prethodno neprimećeni dokument, koji Alford misli da je Sesil počeo da piše 1596. godine, viktorijanski arhivari su zaveli pod „svašta“.
„Mislim da sam ja verovatno prvi koji se zainteresovao za njega. Viktorijanci su imali naviku da kada god bi naišli na papire koje nisu razumeli i bili malo misteriozni, oni bi ih strpali pod ‘svašta’ i ignorisali. Istoričari sada baš tu nalaze zanimljive stvari“, kaže Alford.
Počeo je da pretražuje arhive za bilo koji papir koji bi delovao značajno ili imao „mali broj u ćošku“ koji je odgovarao obaveštajčevom broju sa stranice sadržaja. Morao je da se nada da ivica papira nisu bile istrošene ili da ih pacovi i miševi nisu pojeli, a mnogi su bili umrljani i flekavi.
Dok je polako počeo da sastavlja obaveštajni portfolio, počeo je da uviđa šemu.
„Svaki od njih je bio kao kancelarijski dosije. Bio je pri ruci Sesilu u njegovoj kancelariji kada bi izveštaji pristizali, a mogao je i da prati istoriju plaćanja usluga“, objašnjava istoričar.
Većina špijuna koja je u 16. veku radila za države su bili lopuže, koji bi se nasumično javljali i iznosili dobrovoljno informacije ad hok. Obaveštajci na Sesilovoj listi su drugačiji – radilo se o ozbiljnim pojedincima, mnogi od njih međunarodni trgovci.
Prethodno su stručnjaci smatrali da je Sesil, čija je zvanična titula bila državni sekretar Elizabete Prve, imao „nekoliko špijuna, tu i tamo“. Novo istraživanje pokazuje da je imao dobro organizovanu mrežu više od 20 špijuna u Lisabonu, Kaleu, Briselu, Sevilji, Rimu, Amsterdamu, Škotskoj, Švedskoj i na drugim lokacijama.
„Birao je trgovce jer su putovali, znali su da pišu i čitaju, govorili strane jezike i imali sopstvene mreže“, navodi Alford.
Svaki agent plaćan je da tajno šalje šifrovane izveštaje Sesilu, koji ih je dešifrovao pomoću šifrarnice dodeljene svakom špijunu i koja se nalazila u njihovim dosijeima.
„U poređenju sa modernim standardima, šifre su bile prilično primitivne, zamena slova alfabeta ili različiti simboli za svakog monarha“, ističe profesor.
Nakon španske armade 1588. godine, kada je španski kralj Filip Drugi pokušao da izvrši invaziju na Englesku i zbaci Elizabetu, Sesil je bio posebno zabrinut o mogućnosti novog španskog pomorskog napada 1590-ih.
Jedna posada, koju su predvodila dva brata, pomno je pratila obalu Atlanskog okeana blizu Biarica i tražili znakove nove španske flote ili informacije o vojnim i mornaričkim pripremama.
Pravili su se da prevoze zabranjene proizvode između Francuske i Španije, ali su zapravo plovili po lukama i pravili izveštaje o pomorskim aktivnostima, brojali brodove i sakupljali informacije.
Rukopis na različitim dokumentima ukazuje na to da se Sesil oslanjao na „malu grupu pojedinaca od poverenja“ kako bi vodio svoju tajnu operaciju.
(RTS)