Tunis: Princeza Leja otišla, magija ostala…

Scenarista i producent Džej-Džej Ejbrams nije slučajno izabrao Tunis za nastavak sage Ratovi zvezda, pa je tako film iz 2015. godine „Buđenje sile“ smestio na samu ivicu Sahare, liniju na kojoj se strancu čini da prestaje naš svet, a počinje beskrajno prostranstvo ispunjeno peskom. Princeza Leja je odavno otputovala u drugu galaksiju, ali kulise za film i danas svedoče brojnim turistima koji ovde dolaze iz svih krajeva sveta o borbi dobra i zla. Da se i dalje oseća atmosfera u kojoj su snimljeni kadrovi za istoriju filmske umetnosti uverio se i izveštač Tanjuga, kome je trebalo samo nekoliko minuta da se „uživi“ u galaktičke ratove. Na prvi pogled – osećaj druge dimenzije…Jedini kontakt sa stvarnošću su turisti sa foto aparatima koji dolaze na „planetu“ pošto su prethodno dobro prepešačili ili se provozali kvadovima po Sahari. Stvarnost je, međutim, jednako lepa, sa svakim zrnom peska pod nogama, do u beskraj, i osećajem slobode koji tera posetioce da trče preko dina raširenih ruku. U međuvremenu može se kupiti pustinjska ruža iz Stingove pesme (Desert rose), i marame jarkih boja koje u poređenju sa zlatnom bojom peska i plavog neba deluju nestvarno u takvom predelu. „Ima ovde nečeg magičnog“, kaže Sofiane Taieb iz Turističke organizacije Tunisa i nastavlja: „Nalazimo se usred pustinje, na mestu gde počinje Sahara. Mnogo ljudi dolazi da se zabavi. Turisti žele da vide i osete pustinju, da vide gde se snimao film. Svi se smeju i radosni su. Ja se smejem. Evo, i vi se smejete. Prosto je atmosfera takva“, konstatuje Taieb. U skladu sa takvom atmosferom, domaćin koji je rođen u Nemačkoj, i mešovitog je porekla, a zbog svojih korena u pustinji se oseća kao kod kuće, uz osmeh je potvrdno odgovorio na šaljivo pitanje – kako zna gde se nalazi u pustinji i da li kamile koje nas okružuju mogu da posluže kao GPS… Razgovor prekidaju razdragani Kinezi koji traže da probaju hleb koji Berberi spremaju u pepelu. Film Star Wars se, inače, u Tunisu snimao na više lokacija, a među njima su i grad Nefta, kao i Tatuin (Tatatouine), po kome je i nazvana planeta u tom naučno-fantastičnom ostvarenju, i koja se pojavljuje u pet od šest filmova. Umesto da bude u galaksiji tamo negde daleko, daleko – Tatuin je pustinjski grad u jugoistočnom Tunisu, u čijoj se blizini nalazi Čenini, najstarije berbersko selo, koje datira iz 11. veka i samo po sebi predstavlja turističku atrakciju. „To je poslednje berbersko selo na jugu. U njemu živi 600 ljudi, a među njima i ja“, kaže Ismail Degnić na odličnom engleskom jeziku, što ne treba da čudi, budući da su Berberi inače, iako žive skromno u kućama napravljenim u planinama, izuzetno obrazovani. „Imamo školski autobus koji prevoze učenike do škole u Tatouinu i uveče ih vraća. Pored berberskog učimo engleski, francuski i arapski jezik“, objašnjava ljubazni domaćin koji je ekipi Tanjuga pokazao svoj skromni dom u kome je krevet zapravo zastrto udubljenje u zidu. Na zidu visi ogrtač sa berberskim simbolima i kalendar. „Leti je ovde baš toplo, dok su zime hladne. Temperature su oko nule. Kuće su nam napravljene od kamenja i palmi. Iste su boje kao planina, pa su gotovo nevidljive. Unutra je prijatna temperatura, oko 20 stepeni. Berberi su, inače, najstariji narod u Tunisu“, nastavlja Degnić i poziva nas da sa vrha planine osmotrimo grad Tatouin. Na pitanje kako stanovnici berberskog sela provode vreme i čime se bave, Degnić objašnjava da među njima ima turističkih vodiča, prodavaca suvenira, kao i da 25 mladih radi u tunižanskoj vladi. Na putu ka vrhu planine nailazi se na „Džamiju sedam spavača“, za koju se vezuje legenda da je na tom mestu sedmoro ljudi spavalo preko 300 godina. Minaret je nakrivljen kao toranj u Pizi. Dignić pokazuje grobove pored džamije i objašnjava da na grobu nema imena, samo se prema broju kamenja može odrediti pol osobe koja počiva. Dva kamena za muškarca, a tri za ženu. Jedan je na sredini kao asocijacija da žena rađa novi život. U istoj regiji su i „Dvorci pustinje“, mesto u kome su živeli nomadi, a koje karakteriše jedinstvena arhitektura. To je još jedna lokacija koja je bila u stanju da se odupre modernizaciji i poslužila je zbog toga kao inspiracija za snimanje filma Star wars. Naizgled deluje da je reč o pećinama od peska, načičkanim jedna pored druge na više spratova, povezanim uskim stepenicama bez ograde. Izgleda kao da su upile svaki trenutak istorije dok se, istovremeno, iza zidina mladi kao svuda u svetu zabavaljaju igrajući fudbal i ispijajući čaj. Lazer, koji prodaje suvenire i slika ovaj region očekuje ove godine još više turista. Sada, kako kaže, uglavnom dolaze iz Italije, Holandije, Francuske, Japana i Švajcarske, a ima i Srba. Pokazuje nam novčanicu od 20 tuniških dinara na kojoj se nalazi upravo ovo mesto. „Dvorci pustinje“ su drevna utvrđena sela koja karakterišu Severnu Afriku. I tom selu, kao i u Čeniniju, jezik Berbera je u upotrebi i danas. A pored arapskog, u Tunisu se govori i francuski jezik. Oni koji Tatuin posete u martu mogu da uživaju u festivalu koji rekonstruiše beduinski i berberski način života, a slično se može doživeti ukoliko posetilac na putu „naleti“ na berbersku svadbu, veselu povorku koja udara u bunjeve, dok kamila „prevozi“ mladu ili mladine stvari. Za Tozer, grad na samo pedesetak kilometara od granice sa Alžirom, jedan od najstarijih u južnom Tunisu, kažu da predstavlja „vrata pustinje“, s ozbirom da je polazna tačka za obilazak Sahare i najvećeg slanog jezera. Iako se ne nalazi na moru, Tozer je jedna od najpopularnijih destinacija u Tunisu. Kuće u starom delu grada su napravljene od peska, dobro su izolovane, pa su tako leti hladne, a zimi tople. Grad ima poseban šarm, jer su fasade kuća napravljene od jednobojnih žutih cigala, a na svakom koraku možete sresti lokalne stanovnike kako ručno prave razne đakonije od palmi, od šešira do torbi, ali i umetnike. Rauda Bribeć, koja izuzetno ceni Pabla Pikasa, ima malu galeriju unutar gradskih zidina. „Živim ovde 18 godina. Studirala sam nešto sasvim drugo, diplomirala, ali posao nisam našla. Odlučila sam da pratim srce i promenila karijeru. Tako samo počela da radim ono što volim – da slikam. Ovo gde se sada nalazimo je stara kuća koju sam pretvorila u galeriju“, priča Rauda. Na pitanje kakav je život u Tuzeru, kaže da je ekonomija zasnovana na turizmu i poljoprivredi. „Ono što je važno je da imamo divne ljude. Zbog ekonomske krize oni su patili, ali mislim da će ove godine biti bolje. Ministarka turizma je otvorila nova tržišta, kinesko i rusko. Počeli su turisti ponovo da dolaze i mnogo mi je drago zbog toga“, rekla je ona. Dok ponosno govori da je izabrala pravi put, Ruada pokazuje apstraktnu sliku na kojoj je prikazala ženu kao „kosmičko biće“. „Velika, magična i komplikovana“, objasnila je ona. Nastavljajući uskim ulicama medine kroz koju kad-kad prođe po koji motorciklista, nailazi se na radnje prepune privlačnih artikala, te na prodavce koji smatraju nepristojnim turiste koji se ne cenkaju s njima. Preko puta ulice – bankomati, kao i svuda u svetu, menjačnice i ispostave tuniskih banaka. O Tozeru se pevalo i na pesmi Evroviziji, i to 1984. godine (I treni di Tozeur), a poznat je i po tome što su se u njegovom neposrednom okruženju snimali filmovi „Engleski pacijent“ i „Indijana Džons“. Nezaobilazan deo putovanja u toj regiji su Atlas planine, koje su pružaju iz Maroka preko Alžira do Tunisa. Za planinarenje je potrebna jedino udobna obuća, flaša vode i dobra kondicija, a zauzvrat se dobija nestvaran pogled na Čebiku, selo-oazu ukrašeno palmama i vodopadu. Lepote Tunisa nisu nepoznate turistima, ali čar istoka, egzotike, avanture. . . ne bledi. Kao i čarolija zalaska, pa izlaska sunca u pustinji, zbog koje turisti sa zapada ovu zemlju lako mogu da zamisle kao stvarni dom neke stvarne princeze Leje…

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike