Pačukosi ne umiru – elegancija i dostojanstvo meksičke supkulture koja je prkosila američkom mejnstrimu
Njihova neobična odela, tetovaže i sleng bili su pobuna protiv mejnstrim američkog društva koje ih je marginalizovalo. Pačukosi su bili pokret omladinskih grupa američkih Meksikanaca kasnih tridesetih godina prošlog veka sa sedištem u istočnom Los Anđelesu koji se kasnije proširio na druge američke gradove duž američko-meksičke granice.
Uz elegantna odela idu cipele jarkih boja i šešir širokog oboda sa perjem, sat sa lančićem, tregeri.
„Ja sam pačuko po krvi. Moj otac je bio pačuko, i moj deda. Ono što je u mom ormanu nije nošnja, to je način života i kultura koja se prenosi generacijama“, rekao je Hoze de la Rosa, koji živi u Meksiko Sitiju i u kući ispred koje je parkiran „dodž“ iz pedesetih.
Posebna pačuko supkultura se sastojala od potomaka meksičkih imigranata čije su pantalone visokog struka, duge jakne, pompadur frizure, istaknute tetovaže i špansko-engleski sleng bili prkosna pobuna protiv dominantne američke kulture koja ih je marginalizovala.
Američka vojska nije ih regrutovala za učešće u Drugom svetskom ratu, a mediji su ih prikazivali kao gangstere i maloletne prestupnike, taman onako kako ih i mi danas, zahvaljujući američkim filmovima 20. veka – prepoznajemo i pamtimo. A zapravo, ko su pančukosi?
Pačukosi su bili inspirisani drugim istorijski diskriminisanim grupama – posebno crncima iz kvarta Harlem u Njujorku.
Poput džeza u Harlemu tridesetih i četrdesetih, pačuko-imidž podrazumevao je muziku u ritmu mamba, sambe, ča-ča-ča…
Tokom godina, mnogi pačukosi koji žive u SAD vratili su se u Meksiko. I dok pačukosi više ne predstavljaju grupu svojevrsnih pobunjenika, njih nekoliko stotona „stare pačuko škole“ u Meksiko Sitiju, Tihuani i Los Anđelesu i dalje nastavljaju tradiciju koja podrazumeva eleganciju i isticanje dostojanstva i meksičkog ponosa.
Danas posetioci Meksiko Sitija mogu da vide moderne pačukose koji se svake subote okupljaju u Parku de la Sjudadela da bi plesali na javnom mestu. Sastaju se utorkom i u Salonu Los Anđelesa, najstarijoj plesnoj dvorani u Meksiku, koja je otvorena 1937.
„Naša kultura će preživeti, nikada neće umreti“, kaže De la Rosa pre nego što je pozvao jednu damu da pleše sa njim i dodao: „Pačuko je elegancija, pačuko je dostojanstvo. Pačuko živi i igra se nastavlja“.
(RTS)