Mate je dobitnik je nagrade Hubert Evans“ za književnu publicistiku, knjige su mu prevedene na više od 30 jezika, a za revolucionarni medicinski rad odlikovan je i Ordenom Kanade. Narednih dana imaće predavanja i radionice širom regiona.
Tvrdite da ljudi danas žive u svetu u kojem ima mnogo manje konekcija nego ranije. Zar ne živimo u vremenu tehnološke revolucije u kojoj čovek može da se poveže sa bilo kim na svetu?
– To jeste veza, ali površna. Prijatelji na Fejsbuku nisu pravi prijatelji, to nisu ljudi koje zaista poznajete, već ste stvorili izvesnu sliku o njima. Dakle, takva povezanost ne dolazi iz srca, to nije prava veza i pravi odnos. Na Zapadu vlada epidemija usamljenosti. Sve više ljudi je izolovano i usamljeno uprkos povezanosti koju nam tehnologije omogućavaju.
Jedan od osnovnih uzroka traume vidite u tome što moramo da potiskujemo autentičnost, da se trudimo da budemo ono što nismo. Na prve znake traume zbog toga, ukazuje nam i telo. Ali, u kakvom bismo svetu živeli kada bi svako bez ikakve kontrole ispoljavao sve karakteristike ličnosti, i dobre i loše?
– Izgleda da živimo u veoma iskrenom svetu. Smatram da ne postoje loše osobine. Ljudi zapravo iskuse izvesnu bol i onda loše stvari izađu na videlo, tako se nose sa osećanjima. Primera radi, vršnjačko nasilje. Zašto deca to rade? Zato što žele da osete da su važna. A zašto? Zato što to trenutno ne osećaju, jer njihovi roditelji nisu umeli da ih prihvate takvu kakva su. Loše ponašanje potiče iz duboke boli. Moja misija je upravo da otkrijem osnovni uzrok.
Po Vašem mišljenju, današnje civilizovano društvo negira osnovne potrebe svakog živog bića, još od najranijeg doba. Svi roditelji nekada su dobili savet „ne navikavajte dete na ruke“. Kakve su posledice toga?
– Probajte da kažete majci orangutanki da ne uzme mladunče kada je uznemireno. Kažite mački da ignoriše mačiće. Videćete šta je majčin bes. Dete se mora držati u rukama. Dodiri su izuzetno važni za razvoj mozga i zdravih emocija. Držanje deteta u rukama je važno koliko i hranjenje. Kako se osećate vi, kao odrasla osoba, kada vam je potrebno da vas neko zagrli i podrži, a niko to ne uradi? Osećate se užasno. Zamislite kako se tek beba oseća. Znači, bebe samo traže ono što im je potrebno.
A starija deca?
– Bebe vrlo direktno izražavaju potrebe, starija deca ne toliko… Ali roditeljima govorim da se ne usredsređuju samo na ponašanje deteta, već da pokušaju da shvate šta leži ispod toga. Jer ispod takozvanog lošeg ponašanja i agresije često leže neispunjene emotivne potrebe. Pokušajte da shvatite taj skriveni jezik. Zato sam i napisao neke od knjiga, kako bih ga dešifrovao.
Cela ta ideja disciplinovanja, to je primoravanje deteta da se ponaša na određeni način. Ta reč postoji i u srpskom. Otkud ta reč potiče? Od grčke reči. A šta znači reč „disciple“? Isus je imao sledbenike koji su ga pratili. To su radili zato što su ga voleli, a i on je voleo njih. Ako želite da vas deca slede i da budu disciplinovana, volite ih i pustite ih da vas vole i to će se desiti. Nećete morati da ih kažnjavate jer će deca prirodno želeti da sarađuju s vama.
Program u okviru kojeg gostujete zove se „Podrška, ne perfekcija“. Koliko je to važna poruka za roditelje?
– Savršenstvo ne postoji. To vam mogu reći kao ljudsko biće, roditelj, muž, doktor. Ne morate da budete savršeni, samo dovoljno dobri. Deci treba da pružite podršku koja im je potrebna, kao i mladim roditeljima. Ne treba ih kritikovati i osuđivati, već ih pitati šta im je potrebno.
Učiteljima je potrebna adekvatna podrška u školi, kako ne bi bili puki prenosioci veština i činjenica, već da bi pružili i emotivnu podršku učenicima. Svima nam je potrebna podrška, mi smo ljudska bića. Možda nam se nečije ponašanje ne sviđa i ponekad moramo da postavimo granice, ali pitanje je kako podržati zdrav razvoj.
Trauma po Vašem mišljenju može da bude i izvor mudrosti. Mudrost traume je naslov dokumentarnog filma koji je tokom septembra prikazan u 24 grada u 6 zemalja našeg regiona. Šta je osnovna poruka?
– U traumi postoji mudrost. Jedno od dejstava traume jeste da nas odvoji od tela. Ako neko tuče ili zlostavlja dete, fizički ili seksualno, to je za dete previše da pojmi. Ne može da pobegne, niti da se odupre. Jedino što može jeste da se odvoji od tela kako ne bi osetilo bol i kako bi manje patilo. Postoji mudrost u tome. Ta odvojenost od sopstvenog tela je traumatična jer ćemo do kraja života imati problema da razlučimo sopstvena osećanja i šta nam telo govori i da živimo na zdrav način. Ako ljudi rade na svojim traumama i uče iz njih, mogu da postanu svesni sebe, da postanu i mnogo bolji roditelji. I ja bih bio mnogo bolji i nežniji otac da sam radio na tome ranije.
(RTS)