Donošenje pogrešne odluke – koliko na naš izbor utiče strah od kajanja

Jedan od primarnih motivatora ljudskog ponašanja je izbegavanje kajanja. Pre nego što su legendarni bihejvioralni ekonomisti Danijel Kaneman i Amos Tverski formalizovali teoriju perspektive i averziju prema gubitku, verovali su da je izbegavanje kajanja u korenu ljudskog ponašanja koje su proučavali. Međutim, saznali su da postoje ponašanja koja ovo izbegavanje ne može da objasni i došli su do šire slike.

Jednostavna igra baca malo više svetla na psihologiju kajanja.

Ispitivač ima dve kockice – jednu crvenu, jednu belu – i dve identične čaše. Tajno stavlja po jednu kockicu ispod svake čaše (nema varanja kao kod ‘šibicarenja’), meša ih i traži od vas da izaberete šolju sa crvenom kockom. Nemate apsolutno nikakvu informaciju na kojoj biste zasnovali svoju odluku. Ako napravite pravi izbor, dobićete pet dolara. Ako ne, ne dobijate ništa.

Recimo izabrali ste čašu sa desne strane. Ispitivač polako primiče čašu ka vama i još uvek vam ne dozvoljava da vidite boju kockice.

Onda vas pita da li želite da izaberete šolju sa leve strane, da promenite svoj izbor.

Da li biste se predomislili?

Većina ljudi to ne čini; oko 90 odsto ne menja odluku, prema rezultatima istraživanja.

Zašto?

Šanse da budete u pravu su 50-50, pa zašto ne promeniti?

Eksperimentatori ukazuju na dva razloga. Prvo je efekat zadužbine, koji polazi od činjenice da kada jednom registrujemo i odaberemo neki predmet, on na neki suptilan način postaje naš – i postaje nam vredniji od ekvivalentnog predmeta koji ne posedujemo. Jednom kada izaberemo čašu, ona suptilno postaje naša – i postaje nam vrednija od druge čaše. Pomeranje čaše bliže nama pojačava ovaj efekat, pošto se šolja pomera u naš lični prostor.

Drugi razlog je taj što je, psihološki, jedan od pokretača naših postupaka naš napor da minimiziramo kajanje. Ako napravimo izbor i ispostavi se da je pogrešan, osećamo se loše. Ali šta ako napravimo izbor, prmenimo ga, a zatim otkrijemo da je naša prva odluka bila tačna? Osećamo se mnogo gore.

To takođe može da se istraži koliko se gore osećamo kada promenimo odluku i pogrešimo kroz jednostavan eksperiment.

U prvoj igri, ako izaberete čašu sa crvenim kockom, dobijate pet dolara. Ali ako se malo izmene pravila i kada izaberete čašu i dobijete mogućnost da promenite odluku, ukoliko pogodite dobijate šest dolara. Ukoliko ostanete pri prvoj odluci dobijate samo pet.

Da li biste sada pristali da promenite odluku?

Opet, većina ljudi ne želi da odabere drugu čašu.

Istraživači su izveli ove eksperimente, a rezultati su poučni. Tek kada se iznos utrostruči, 50 odsto ljudi prihvata da promeni odluku. Da bi 90 odsto ispitanika promenilo odluku iznos je morao da bude 10 puta veći od prvobitne nagrade.

Ovakvi eksperimenti su, inače, jedan od metoda koje istraživači koriste da bi otkrili koliko se gore osećamo ako pogrešimo pošto smo promenili prvobitnu odluku i pogrešili. Otprilike tri puta gore se osećamo što je u skladu sa rezultatima uočenim u drugim eksperimentima.

Kada smo polagali ispite sa višestrukim izborom, savet je uvek bio da se „držimo svog prvog instinkta“ radije nego da izaberemo drugu opciju. Ovaj savet sigurno ne daje veće šanse da damo tačan odgovor – ali čini se da se ljudi osećaju bolje nego ako pogreše i otkriju da je njihov prvobitni izbor bio tačan.

(RTS)