Kada se govori o proceduri koju podrazumeva proces transplantacije organa, reč je, između ostalog i o teškim odlukama koje treba da donesu porodice, bez obzira što se čini jedna dobra plemenita stvar, i sa kojima stručnjaci treba da obave ozbiljan razgovor.
„Tu jeste jedan kompleksni multidisciplinarni tim, baš zbog toga – da razbijemo sve predrasude i da razbijemo bilo šta što može da ukaže na neku sumnju, da postoji da kažem, neko favorizovanje i da neko ima veći ili manji prioritet. Timovi su podeljeni. Imamo tim kome ja pripadam, to je transplantacioni tim koji radi transplantaciju i brigu pacijenata pre i nakon transplantacije, imamo eksplantacioni tim koji ide da uzima organe koje je porodica pristala da daruje, imamo tim koji vodi računa o lečenju pacijenata, tog potencijalnog donora i pre nego što postane donor, imamo i tim koordinatora koji vodi razgovor sa porodicom”, objasnila je dr Nestorović.
Svi timovi su kompletno nezavisni da bi se sprečio bilo kakav uticaj jednih na druge.
Na pitanje o tome kako zapravo ceo proces realno izgleda, i ima li sličnosti sa filmskom predstavom o tome, što neretko doživljavamo na taj način, gošća RTS-a odgovara: Funkcioniše filmski i naročito kada je u pitanju transplantacija srca. S obzirom da svaki organ ima svoje vreme trajanja, kada govorimo o srcu kao možda da kažemo jednom i najvažnijim organom, svaki organ je važan za sebe, imamo samo svega četiri sata otkada ekipa eksplantaciona skine organ, i dok mi taj organ ne presadimo, odnosno dok to srce ne krene da kuca u osobi. Tako da ta četiri sata transplantacije i uopšte briga o tim pacijentima – jeste bitka sa vremenom što je najteže”.
Dodaje da se tim stručnjaka uvek trudi da se spreči hiperakutno odbacivanje organa.
„U sali je negde oko 25 ljudi, ali kad pogledate čitav tim koji učestvuje pre toga i posle toga, sa eksplantacionim timom, timom koji podržava donora, to je negde oko 100 ljudi”, objasnila je Nestorovićeva.
Lista prema stepenu hitnosti
Doktorka Nestorović je govorila i o čekanju na organe i formiranju listi: „Ja i moj tim koji svaki dan radimo jedini intenzivne nege i suočavamo se sa tim teškim pacijentima, pomažemo da prežive dan po dan, da stigne taj organ. Nažalost, neki od njih preminu. Tako da svaki dan revidiramo listu, da vam kažem da je juče bilo 55”.
Govoreći dalje o listi čekanja, kaže da – ne postoji. „Ona se ne pravi po tome kada je koji pacijent stigao na listu, nego po hitnosti samog pacijenta”.
Dodaje da je procenat uspešnosti ove intervencije kod nas jako velika: „Evo da kažemo 10 godina nakon transplantacije, preživljavanje je 80 odsto. Ako pogledamo statistiku, mali broj pacijenata i tih pacijenata koji preminu, preminu neposredno u samoj operacionoj sali. To su pacijenti nekako koji su i kasno došli na transplantaciju srca. Moramo da vodimo računa kada srce popusti kao organ, dođe do popuštanja drugih organa. U tom slučaju, da kažem, prognoza tih pacijenata je loša”.
Posle intervencije, u početnom periodu, pacijenti dolaze na 15 dana na rutinske kontrole, nakon toga na mesec dana, i od prve godine do druge godine – na četiri meseca, a onda godišnje.
„Sada ti naši veterani, koji su preko pet godina nakon transplantacije, često i promaše kontrolu, pa ih ja zovem i podsećam tako da nekako imam utisak da sam učiteljica svima njima, pa ih nekada i kritikujem, ali mi je drago da su dobro, pa su zaboravili da dođu na zakazanu kontrolu”, zaključila je dr Nestorović.
(RTS)