ZABRINjAVAJUĆE UPOZORENjE: Biće nam potrebnija gerijatrija od pedijatrije

NIJE ranije bilo znatno manje obolelih od demencije nego sad, ali smo mnoge od njih pogrešno dijagnostikovali. Ako nešto umanjuje taj naš stručni „greh“ od pre 20 i više godina jeste činjenica da nismo imali šta da ponudimo, u smislu terapije, ni onima koje smo tačno dijagnostikovali i prepoznali – kaže u intervjuu za „Novosti“ predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, akademik Vladimir Kostić, dugogodišnji direktor Klinike za neurologiju Kliničkog centra Srbije. Uz napomenu da iznoseći ovakav stav ne kritikuje nikoga, jer lično u svom lekarskom veku pripada obema epohama, akademik Kostić kaže da uzrok većeg broja dementnih treba tražiti i u činjenici da se životni vek produžio, i da je ranije bilo manje onih koji su „pregazili“ 75. godinu, kada se i demencija uglavnom ispoljava. – Dijagnostički kriterijumi su u međuvremenu rafinirani do te mere da često samo na osnovu kliničkih parametara uspešno identifikujemo skoro 90 odsto pacijenata – kaže akademik Kostić. – Od nekog oblika demencije u svetu boluje 50 miliona ljudi. Za 20 godina taj broj će se udvostručiti, pa se 2050. godine očekuje između 130 i 150 miliona onih koji će se suočiti sa nekim od problema lošeg pamćenja i rasuđivanja. * Koliko su ovi podaci zabrinjavajući? – Razloga za paniku ima, ali na nivou celokupne civilizacije. Ne bi trebalo da prenagljujemo sa panikom, ali da se crnohumorno našalim, ne bismo smeli ni da dozvolimo da nas onaj neophodni deo panike zaobiđe, da se kasnije ne bismo vajkali da je prekasno. * Da li naš zdravstveni sistem ima dovoljno stručnjaka za ovu vrstu patologije? – Zdravstveni sistemi većine evropskih zemalja, uključujući Srbiju, moraće da se prilagode starenju društva, uključujući i edukaciju medicinskog osoblja, shodno strukturi bolesti i poremećaja u višim starosnim grupama, specifičnostima njihovog odgovora na lekove, ali i čitav niz socijalno-psiholoških fenomena vezanih za starost. Na primer, depresija, česta kod starijih osoba, sama po sebi značajan je pojedinačni faktor rizika za razvoj demencije. Naravno i sam bih voleo da nam je pedijatrija mnogo neophodnija specijalizacija od stručnjaka za gerijatriju, ali, sem nekoliko centara u tercijarnim ustanovama koje pokrivaju mali segment potreba, nemamo dovoljno stručnjaka za ovu oblast. To se, srećom, može popraviti i to relativno brzo. * Neurolozi dijagnozu demencije postavljaju uglavnom na osnovu kliničke slike. – Notorna je istina da, bar kada su različiti oblici demencija u pitanju, iscrpan razgovor sa bolesnikom i ukućanima i pažljiv pregled još imaju daleko najveći udeo u postavljanju dijagnoze. Ipak, u ovom trenutku preduzimaju se mnogobrojna i opsežna istraživanja da bi se otkrio neki „objektivniji“ laboratorijski, radiološki ili neurofiziološki test specifičan za pojedine vrste demencija. Međutim, sem utvrđivanja specifičnih genetskih mutacija, a i njih u manje od tri do pet odsto slučajeva, drugih „sigurnih“ testova još nema. * Da li su tačne teorije po kojima se demencije razvijaju od 12 do 25 godina pre ispoljavanja simptoma? – Taj preklinički period, dakle pre nego se bolest ispolji simptomima, bio bi idealan za primenu lekova koji bi prevenirali bolest. Ali, nažalost, mi ih trenutno nemamo. Druga bitna stvar jeste da ne razviju svi demenciju iako pokazuju „blagi kognitivni poremećaj“. Možda su važni terapijski odgovori upravo u odgonetanju zagonetke zašto neki sa blagim kognitivnim deficitom razviju punu kliničku sliku demencije, a drugi ne. * Koliki je značaj magnetne rezonance i skenera u utvrđivanju oboljenja mozga? – Zapravo mali, posebno skenera, i više služe da se isključe organski razlozi i oštećenja koja bi takođe mogla da uzrokuju kognitivni pad. Izuzetak u slučaju nuklearne magnetne rezonance je praćenje volumena hipokampusa, značajnog regiona mozga za procese memorije, koji je u Alchajmerovoj bolesti dosta smanjen, za razliku od nekih drugih formi demencije gde je bez značajnijih hipotrofija. * Od čega zavisi pouzdanija prognoza da li će se neka od demencija pogoršati? – Sve degenerativne demencije se vremenom pogoršavaju. Na primer, osoba koja oboli od Alchajmerove bolesti u proseku živi još od četiri do 10 godina po postavljanju dijagnoze. Ali, taj period može biti i znatno duži, 20 godina, recimo. To zavisi od genetskih faktora, kao i od stepena i brzine atrofije mozga, proširenja moždanih komora, obrasca kojim atrofija zahvata pojedine regione mozga, neuropsihološkog i metaboličkog profila, vaskularnih i imunoloških faktora, komorbiditeta i drugo. * Ima li novih terapija u svetu za lečenje demencija? – Nažalost, onih novih lekova koji bi mogli odmah da se puste u terapijsku arenu, nema. Od 1998. godine klinički je ispitivano oko 150 molekula, ali su samo četiri pokazala izvesnu, svakako ne magičnu efikasnost u lečenju simptoma demencije. Ipak, oblast demencije je jedna od najživljih i najuzbudljivijih oblasti neurologije kada su u pitanju pretklinička istraživanja lečenja ne samo simptoma, već i mehanizama razvoja bolesti. * Zašto se u današnje vreme lečenje demencija više ne smatra beznadežnim? – Zato što 40-70 odsto pacijenata sa Alchajmeroivom bolešću navodi da im propisani lekovi pomažu, posebno kada je u pitanju memorija i koncentracija, motivacija, anksioznost, nezavisnost u dnevnim aktivnostima. Ovi lekovi se preporučuju kod pacijenata sa blagom do umerenom formom Alchajmerove bolesti, ali ima dokaza da deluju i kasnije kada se bolest pogoršava. Lek memantin, koji deluje preko glutamatergičkog sistema, primarno deluje na umerene do teške forme ovog oboljenja. U pojedinim slučajevima ova dva pristupa se mogu kombinovati. Treba takođe imati na umu da Alchajmerova bolest nije samo poremećaj pamćenja i da je često udružena sa teškim psihijatrijskim problemima, reverzijom ciklusa spavanja i slično. Ovi simptomi, nekad neprijatniji i od kognitivnih poremećaja, mogu se prilično uspešno kontrolisati. SEDAM FAKTORA RIZIKA * MOŽE li se sprečiti pojava demencije? – Znamo da su neki od klasičnih faktora rizika za kardiovaskularne bolesti, ukoliko su prisutni u periodu sredovečnosti, istovremeno i faktori rizika za kasniji razvoj demencije, uključujući i Alchajmerovu bolest. Tvrdi se da se do 50 odsto slučajeva Alchajmerove bolesti u svetu može potencijalno pripisati postojanju hipertenzije, šećerne bolesti i gojaznosti tokom sredovečnosti, pušenju, depresiji, kognitivnoj neaktivnosti ili niskom stepenu obrazovanja i fizičkoj neaktivnosti. Ako bi učestalost ovih sedam faktora rizika smanjili za samo od 10 do 25 odsto, potencijalno bismo mogli da predupredimo od 1,1 do tri miliona slučajeva Alchajmerove bolesti. NAJČEŠĆA JE ALCHAJMEROVA BOLEST * KOJI oblik demencije dominira u našoj populaciji? – I kod nas, kao i u svetu, najčešće su demencije uzrokovane starenjem, a među njima je najdominantnija Alchajmerova bolest. Česte su i frontotemporalne demencije kod kojih su, posebno u početnim fazama, dominantno oštećeni ponašanje i govor. Za njima sledi demencija sa Levijevim telima koju karakteriše uporedna pojava demencije i parkinsonizma, sa dnevnim promenama mentalnog stanja i ranim prevashodno vidnim halucinacijama. Osim degenerativnih, značajne su vaskularne demencije. Međutim, ovako idilično jasna podela u praksi se suočava sa činjenicom da se kod istog bolesnika mogu naći mešoviti patološki nalazi.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike