Muke sa hormonskim disbalansom: Kad estradiol napravi darmar

Koliko puta ste samo čuli ili izgovorili rečenicu: “Podivljali su mi hormoni”? Organizam onog ko je izgovara vapi za razumevanjem i pomoći. Ne zna šta mu se dešava, a oseća da više nije onaj stari. Javljaju se najrazličitije manifestacije hormonske uskomešanosti, pa se, zbunjeni, njihovi “vlasnici” obraćaju za pomoć lekarima iz različitih oblasti medicine (zbog onoga što ih boli ili je van poželjnih normalnih referentnih vrednosti), na taj način mahom lečeći posledice, a ne uzroke. Lutajući, pacijenti na ovaj način gube zdravlje i godine života. U čemu se ogleda najveći uticaj hormona na organizam, objasnila nam je dr Ana Gifing, stručnjak za preventivnu medicinu, autor nedavno objavljene knjige sa ovom tematikom: – Hormoni su signalni molekuli koji deluju na kompletan organizam i svaka ćelija u našem telu ima receptore za njih. Ima ih nekoliko desetina, a do sada je opisano njih više od 100. Ne može se reći da je jedan manje, a drugi više važan, ali možemo kazati da je insulin “hormon-dirigent”, od njega zavisi maltene čitavo zdravlje organizma. Od ogromnog značaja su i svi ostali hormoni, jer da ih nema, ne bi bilo reprodukcije, ni života. Trebalo bi da imamo svest o tome da se već posle 25. do 30. godine stvara hormonska neravnoteža, luči se manje hormona, ne funkcionišu kako treba. Danas se ogroman broj pacijenata leči od raznih bolesti, od visokog pritiska, depresije, anksioznosti, dijabetesa, a uopšte se ne pomisli da li neravnoteža u hormonima može da bude uzrok tih stanja. Nekad se dešava da nadoknada samo jednog ili dva hormona može da reši problem s vitalnošću. * Ko je skloniji disbalansu, muškarci ili žene? – Skloni su i jedni i drugi. Ono što se dešava kod žene je traumatičnije, jer nju prestanak reproduktivne funkcije dovodi u zdravstvenu opasnost. Pad reproduktivnih hormona, pre svega estradiola, utiče na porast faktora za srčani i moždani udar, različite vrste kancera. Neravnoteža između estradiola i progesterona vodi ka poremećajima u dojkama – ukoliko se javi nedostatak progesterona, mogu se javiti promene u grudima kao što su fibroadenomi (čvorići) ili miomi u materici, a ako prevlađuje estradiol, može da se pojavi endometrioza. Kad se radi o insulinskoj rezistenciji, ona nikoga ne bira – oba pola su joj podložna, mlade i starije osobe, oni sa perfektnom telesnom težinom i gojazni. Da bi se organizam vratio u normalu, moramo se hitno pobrinuti za to. Ne prođe nijedan dan da u praksi nemam najmanje dve-tri devojke ili mladića sa pomenutim problemom. Insulinska rezistencija donosi mnogobrojne faktore rizika za različite bolesti, ali može lako da se reši, samo je treba prepoznati. Kad su muškarci u pitanju, pad nivoa testosterona dovodi do većeg rizika od srčanih i moždanih udara. Njegovo lučenje počinje da se umanjuje već oko 30. godine i izuzetno je važno napomenuti da muškarci koji su gojazni, sa izraženim masnim naslagama na stomaku, imaju više faktora rizika, jer se njihov testosteron, koji proizvode u laboratoriji masnih ćelija u stomaku, pretvara direktno u estradiol i dovodi do većeg faktora rizika za mnoge bolesti.* Zašto je došlo do češće pojave insulinske rezistencije? – Najveći deo problema je u tome što je hrana postala toliko izmenjena da ima veoma malo nutritivnih vrednosti, a ogromnu količinu šećera i transmasti, malo vlakana, što vodi do toga da se stvaraju unutrašnje, visceralne masti. Velika je količina šećera u hrani, teško je nabrojati namirnice koje se kupuju u marketima a da nemaju makar malo dodatog šećera. Organizam i ćelije su izbombardovani, one na svojoj površini imaju insulinske receptore koji dozvoljavaju insulinu da šećer iz krvi ubaci u ćeliju i nahrani je. Međutim, zbog velikih skokova šećera u toku dana, pa i sata, dolazi do zamora, rezistencije, otpora receptora. Zatvaraju se i insulin više ne može da ubaci šećer u ćeliju, ona daje signal da je gladna, nema energije. Primamo lažni signal da nam je pao šećer i svesno uzimamo nešto slatko da pojedemo, da bi koliko-toliko tog šećera iz krvi moglo da uđe u ćeliju, ali to dovodi do porasta insulina, zatim do javljanja predijabetesa i dijabetesa. Uz to, i sam po sebi insulin pravi mnoge zapaljenske procese u telu. Tom problemu danas podleže sve više mladog sveta, naročito onog koji uz šećer unosi i transmasti, jer jedu proizvode iz pekara i prodavnica brze hrane. Potrebno je raditi na crevnoj flori, koja se zove mikrobiom, jer je iscrpljujemo hranom koju unosimo i više nemamo “prijatelje” u njoj – svi mikroorganizmi postaju nam veliki neprijatelji. Treba stalno voditi računa o tome da imamo daleko brojniju ćelijsku kulturu u vidu mikrobioma nego što imamo ljudskih ćelija, oni nas nadmašuju mnogo puta. Bez zdrave crevne flore ne možemo da funkcionišemo, a njenim uništavanjem skraćujemo život. Rešenje je u unošenju mnogo vlakana, čime se ona na pravi način hrani. Međutim, sad više ni to nije moguće, već se mora pribegavati različitim probiotskim terapijama.* Koji su prvi simptomi hormonske neravnoteže? – Toliko su brojni da se ona teško dijagnostikuje. To mogu biti pojava umora, glavobolje, otoka na kapcima, stopalima, promena ili pad raspoloženja, apatija, nesanica, depresija, nervoza, variranje u težini, bolovi u zglobovima, mišićima, izmene na koži i kosi… Veliki broj simptoma može govoriti u prilog tome da je došlo do problema sa hormonima, ali i dalje se svakodnevno dešava da se sve vidne pojave pripisuju drugim stanjima, pa se ljudi leče na potpuno pogrešne načine. To posebno važi za žene u menopauzi, koje piju veliku količinu lekova – ako imaju hipertenzivnu krizu, dobiju antihipertenzive, za nesanicu im prepišu anksiolitik, ako se pojavi problem sa bolom u zglobovima ispituje se na sve moguće reumatske faktore… Umesto da im se provere hormoni i da nadoknada koja će anulirati sve probleme.* Zašto je tako? – Najpre, ljudi sami ne prepoznaju šta im se tačno dešava. Ako se istovremeno pojave povišen pritisak i glavobolja, žena koja je u perimenopauzi ili menopauzi sigurno neće otići kod ginekologa, već kod kardiologa. On će pogledati šta nije u redu, staviti holter, dati terapiju, uraditi perfektno svoj deo posla i pratiće je. Ukoliko se pojave depresija i tuga, napadi panike, strahovi, žena neće otići kod endokrinologa već kod psihijatra, i opet će dobiti pogrešnu terapiju. Menopauza je i dalje najveći tabu koji postoji kod nas, žena će pre patiti nego poveriti prijateljici, reći će sebi: “U redu, to se dešavalo svim ženama u istoriji, sad i meni, proći će”. Kažem im da to jeste jedna faza, ali ona ne prolazi, već traje doživotno. Kad žena jednom uđe u nju, počevši od perimenopauze, već rastu faktori rizika za mnoge bolesti, a u menopauzi organizam drastično propada. Moto endokrinologa u čitavom svetu je da je lekarska greška ukoliko se ne prepozna potreba za hormonskom nadoknadom – oba pola imaju daleko veći kvalitet života sa njom.ZDRAVA ISHRANA NIJE REŠENjE * Može li se hormonski disbalans regulisati ishranom? – Ne, jer mnogo toga utiče na hormonski disbalans i asimilaciju minerala u tragovima iz crevnog trakta, kao i na enzimsku ravnotežu. Ne postoji nijedan zdrav način ishrane koji će držati stoprocentno organizam u ravnoteži. Neverovatno je veliki nedostatak vitamina D u populaciji. Ima ga u hrani, osunčani smo, ali nešto nije u redu u asimilaciji. Dovoljno vitamina D nemaju čak ni ljudi koji žive u ekvatorijalnim područjima i jedu samo ribu… Takođe, čovek ne može nikako da sintetiše vitamin C, mora da ga unosi svakoga dana. Uz to, što više šećera jedemo, to imamo manje B vitaminskih grupa i ulazimo u problem. Mnogo je povezanih momenata.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike