Bejzbol, sport za svakoga: Razvija inteligenciju i mišiće, poboljšava držanje

IGRA se u 77 zemalja sveta. Treći je najpopularniji sport na svetu, posle fudbala i kriketa. Iako kod nas nema mnogo pristalica, bejzbol reprezentacija Srbije niže uspehe iz godine u godinu. Njen selektor, Momčilo Kojić (44), u ovom sportu je od 1992, i objašnjava nam da je bavljenje njime dobro za svakoga: – Bejzbol je igra apsolutno za sve, i za niske i za visoke i za debele i za mršave, brze, spore, snažne i manje snažne. Za svakog postoji pozicija na terenu za koju je upravo potrebna neka od tih karakteristika. Na taj način mi ga promovišemo među decom. Do 15. godine devojčice igraju ravnopravno sa dečacima, jer bejzbol nije kontakt-sport, nema dodira. Kasnije dečaci postaju snažniji i brži, a devojke prelaze na softbol, žensku verziju bejzbola, u kojoj se igra sa većom lopticom i malo tanjim palicama, na nešto kraćem terenu, uz blage modifikacije pravila. Da bismo se uverili kako sve to izgleda, otišli smo u teretanu, a potom i na teren za bejzbol na Adi Ciganliji, sa Slobodanom Bogdanovićem, 30-godišnjim igračem bejzbola, članom reprezentacije Srbije, koji je u ovom sportu od 14. godine, kada se, kako kaže, zaljubio u njega. Od tada stalno menja pozicije na terenu. Imao je devet različitih. – Najbolji osećaj na svetu je kad udariš bačenu loptu, jer to je mnogo teško – kaže Bogdanović, dodajući da nivo odricanja zbog treninga zavisi od toga da li želite profesionalno ili rekreativno da se bavite ovim sportom. Ukoliko se odlučite za prvo, računajte na to da ćete provesti dva sata dnevno vežbajući. Najbitniji deo treninga je da se telo dobro zagreje, jer je bejzbol eksplozivni sport, u kom se sve događa u prvih pet sekundi – lopta se snažno udari, pa mora brzo da se reaguje. Prednost bejzbola je u tome što je svima finansijski dostupan, jer nemate nikakvih ulaganja prilikom treniranja, osim dobre volje i posvećenosti, a želja naših igrača je da decu „povuku“ sa ulice. Ovaj sport pre svega poboljšava držanje, jer je potrebno da trbušni zid bude čvrst i jak, kao i noge, leđni mišići i rameni pojas. Upravo ta stabilnost izdvaja bejbol od ostalih sportova. Gledali smo, u teretani, kako Bogdanović izvodi čučnjeve sa opterećenjima u vidu tegova na ramenima, sklekove na kaiševima prilikom kojih se jača rameni pojas, koji je, prema selektorovim rečima, spoj između tela i palice – grudni i rameni pojas moraju da budu snažni, a ruke elastični lastiš koji će ih spojiti i napraviti što bolji „bič“, kao i vežbe za tricepse, jer taj mišić igrači koriste za izbacivanje loptice, dok one za bicepse izbegavaju, pošto im „ukrute“ ruku. Prema Kojićevim rečima, bejzbol je intelektualni sport, igra očekivanja i iščekivanja. Za vreme utakmice ne dešava se mnogo toga, tek ponešto, ali se mnogo toga može desiti. Upravo ta doza iščekivanja igrača uzbuđuje i „prikuje“ za ovaj sport. Namenjen je onima koji vole da razmišljaju, bave se strategijom, taktikom, mogućnostima i slaganjem celog pazla, dok se oni koji više vole akciju i jurnjavu neće zadovoljiti bejzbolom, jer su retke utakmice u kojima se igrači dobro oznoje. Da biste bili dobri u ovom sportu morate biti odličan atleta. Lopticu treba udariti dalje od 120 metara da bi se udario homran (home run ili optrčavanje), a loptica se baca iz ruke brzinom od 160-180 km na sat. Potrebno je mnogo snage, jer bacač to čini više od sto puta u okviru jedne utakmice. U zimskom periodu, odnosno do 1. aprila i početka sezone, tokom vežbanja se radi na fizičkoj spremi, u teretani, na snazi, kao i razgibanosti i agilnosti uz časove joge, a na proleće kreću redovni treninzi na terenu.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike