ŽIVOTNA PRIČA RADE ĐURIĆ: Nisam uspela u svemu onome u čemu mislim da jesam

Sa Radom Đurić uvek znate na čemu ste. Intervjui sa njom su iskrena hronika života, ispisana jednostavno i konkretno, iskustvom i emocijama. Duhovito, spontano, šarmantno, prirodno, naglas, nasmejano ili kroz suze. Rečima koje svi razumemo. Jer ona i jeste jedna od nas. U „Beogradskoj hronici“, ona ne vidi kamere, već ljude, a reflektore ne okreće prema sebi, nego prema onima kojima su ta svetla potrebna, i zbog kojih je ona, godinama, tu. I to je, verovatno, njen najveći uspeh. Svoje lične hronike piše srcem, kroz život gazi strojevim korakom, ide glavom kroz zid i veruje u svoj svet, koji je podigla na, dvema, toliko običnim, a toliko značajnim rečima – „budimo ljudi“. Sve što se, u Radinom svetu, krije iza tih reči, saznaćete u ovoj priči, kroz koju ćete i nju upoznati na jedan mnogo ličniji, ili je, možda, bolje reći, njen način. PROČITAJTE I: Rada Đurić: Život čine male stvari * Čime, danas, u 50. godini, ispisujete hroniku svog života? – Srcem, i to me najviše brine. Da sam više verovala razumu i nekim racionalnim odlukama, kako u poslu, tako i u životu, bila bih drugačija. Često kažem sebi: „Imaš sad ti neke godine, trebalo bi o nečemu i da razmisliš“, pa sednem, razmišljam, vidim da li negde grešim i da li bi, možda, trebalo da se racionalizuju neke stvari. No, ne može. Kod mene je uvek – evo vam srce na dlanu, pa udri, nek boli, pa šta bude. Kad su tako jake emocije, kad ti sve to daš, iz sve snage, onda i kad zaboli, boli bez granica. To je ono što nikada nisam uspela u životu, da se dajem malo po malo. Nego, evo vam sve, pa kad to ne bude prepoznato, onda više nemaš šta da daš i sve ti se sruši. Kod mene je sve cunami. Sve. I kad krene ta sila, često me potopi.PROČITAJTE I: Rada Đurić: Prave legende su među nama * Uz pomoć čega, ipak, uvek isplivate na obalu?- Valjda ima nečega u toj energiji, nešto ti valjda i bog da, nešto sudbina, koliko možeš da podneseš. E sad, zašto su uvek isti na ispitu, sigurno i za to postoje razlozi. Verovatno život, kad vidi da neko može da nosi, trpa sa svih strana, dok ne padneš. A onda, ustaneš nekako, zato što imaš neke ljude oko sebe, imaš nešto u šta veruješ. Ja uvek, kad sam „potopljena“, kažem sebi: „Čekaj, šta je to neispravno što si ti uradila do sada? Ima ponešto, ali je više onoga što je ispravno. Da li je to ono u šta ti i dalje veruješ? Da. Je l’ to deo tvog bića? Jeste. Je l’ bi ti mogla drugačije? Ne bi. Dobro. To je to.“ I onda kreneš dalje. * Koliko je osmeh, koji kod vas ne bledi, uprkos tome što su nam hronike, iz dana u dan, sve sumornije, svetionik do tih obala, možda i spas? – To je valjda jedino oružje, nemam drugo. Sve sam sad, nekako, na osmeh i svela, tako da je on postao više moje sopstveno oružje, nego momenat po čemu se ja prepoznajem, zato što stvarno verujem u to da sam dužna taj osmeh onima koji veruju u iste stvari kao i ja. Svojim prijateljima, porodici, gledaocima. Kad vidim da je to prepoznato, onda on bude osmeh jedne male pobede. Ne znam drugačije. Nemaš ti, danas, mnogo načina da ostaneš svoj, dosledan sebi i da se probudiš ujutru bez velikog grča u stomaku. Guraš kako misliš da treba, iako su prepreke svakodnevne. Čini mi se, kao da trčimo u mestu s preponama, jer kad god se okrenem, vidim da sam, možda, samo neki milimetar napravila na stazi od sto metara, a noge bole, srce se davi, glava ne zna gde je, stomak se grči. Užasan napor, mnogo veći nego pre dvadeset godina, a ništa se ne menja. Stalno imaš utisak da trčiš iz sve snage, sve stoji u mestu, a prepereke su sve veće. * Ako već trčimo u mestu, preumorni od uzaludnosti svega, kako se, bar, sačuvati od toga da emotivno i duhovno ne ogrubimo, i da, makar, srce nastavi da piše hronike i trči?- Važno je da prepoznaješ one koji imaju to slično u sebi. Imam utisak da smo više skloni da se dopadamo onima koji su gori od nas, nego da cenimo i volimo one koji nas vole, onakvima kakvi jesmo. Mislim da je to ono što ne razumemo kroz život. Da je stvarno važno da prepoznaš ljude koji te bodre, koji misle kao ti, imaju isti sistem vrednosti. To ne sme da se podrazumeva. Ta najiskrenija osećanja nekoga ko je uz tebe i kad ti je najteže i kad ti je najlakše. A ti onda kažeš: „Pa dobro, nema veze, to se podrazumeva, to je normalno.“ Nije to normalno. Mi smo ovde toliko gajili to nenormalno, da je ono pobedilo i sad ne znamo šta ćemo. Zbog toga smo tu gde jesmo.* Da li je to upravo ono što stalno govorite u emisiji – „budimo ljudi“?- Da. Mislim da smo to zaboravili, a tako je jednostavno i lako. I to je počelo da se podrazumeva. A onda zaboraviš da si čovek, sve drugo ti postane važnije, i više ne znaš ni ko si i kako sad da ponovo budemo ljudi. A počne od „dobar dan“, od osmeha i vere u to da postoji nešto, što je, prosto, zakucano za sve vekove, nije sad izmišljeno. Ništa ne počinje od mene. To je ovde najveći problem, svako misli da sve počinje od njega. Pa ne počinje od tebe čoveče! Ne počinje od nas ništa. To je istina sa kojom se jednom u životu susretneš, pa udariš, kao u zid, jer shvatiš kad bude kasno. Kad vidim da sam i ja, povremeno, deo tog kola, onda kažem sebi: „Stani! To nije tvoj život, to nisi ti, to nije svet u koji ti veruješ.“ * U kakav svet verujete?- Jednostavan je. Čine ga stvari koje se ne menjaju i koje će sada sigurno zvučati prozaično, jer je ovde sve devalviralo. Iskrenost, otvorenost, neisključivost, to što je večno, što živi pored mene. Meni su ti znaci uvek život, šta god on nosio. Budi iskren sam sa sobom, doživi sebe onakvim kakav jesi, zavoli sebe sa svojim manama, pa zavoli druge sa njihovim manama. Vidi šta je to što nas vuče napred a ne nazad, raduj se tuđem uspehu, tuđem lepom životu, tuđim parama. Raduj se nečemu što je neko dobro uradio. Ne zavidi. Budi zahvalan na onome što imaš, ne budi rob onoga što nemaš. To je nešto što je mene vuklo i kroz život i kroz karijeru. Mora čovek da veruje u svoj mali svet. U ljude do kojih mu je stalo. U životne principe, u vrednosti koje se ne menjaju.To samo neko hoće da predstavi da su se promenile. Nisu. Ako veruješ u nešto što radiš, onda je to to. Ne možeš da veruješ pet godina u jedno, pet godina u drugo, tri dana u treće, dva meseca u četvrto. Onda više ne znaš u šta veruješ. Ja pokušavam da živim u skladu sa sobom, sa onim što jesam i u šta verujem. Verujem da je Srbija mesto gde se može bolje živeti, verujem da su mladi ljudi u Srbiji pametni i da mogu biti dosledni sebi, nikom ne pripadati, biti hrabri i opstati. Verujem da mi možemo, i moramo biti, ljudi koji će misliti svojom glavom. * Da li je ta vera, možda, jedan od razloga što vas, posle toliko godina na ekranu, kamera ipak nije „potrošila“?- Nisam sigurna da li me je potrošila ili nije. Uvek sam se to pitala i još se pitam. Možda je odgovor u tome što ja kameru ne vidim, ne vidim objektiv, ja vidim ljude. I sve dok budem videla ljude, a ne oko kamere, to znači da nisam potrošena. Ja vidim suzu, vidim osmeh, vidim radost. Kad saopštavam nešto, bilo da je ozbiljna informacija ili neka divna priča, vidim ljude kojima se obraćam, koji žive taj život, i jako sam odgovorna prema tome. * Da li je montaža u životu podjednako važna kao na televiziji? Sečete li kadrove u kojima je previše “crne hronike”?- Nisam neko ko ulepšava stvarnost i mislim da su to osnovni problemi zbog kojih se sada ne snalazim u ovom vremenu. Ja jesam neko ko je prepoznat po lakoći toga da i najteži problem može da bude lak, ako se na njega tako gleda, ali je težina problema i dalje ista. Samo je vizura drugačija i zato svoje nesrećne trenutke gajim, jer kad oni prođu, nešto iz njih naučiš. Negujem tu veštinu da im prilazim sa vedrije strane, tako se lakše se podnose. Čovek mora da iživi nesreću, da bi mogao da se raduje sreći, jer smo skloni tome da je ne prepoznajemo. Onda ona prolazi pored nas i mi mislimo da smo večno nesrećni, a nismo, nego nismo dozvolili nesreći da nas dovoljno polomi. Istina je da se iz poraza više uči nego iz pobeda. Pobeda, posebno kad pobeđuješ u nizu, ume da te uljuljka, onda misliš da je to tebi dato, da je to tvoje. Nije ljudsko biće biće pobede, već, uglavnom, biće poraza. * Iz kojih poraza ste najviše naučili i šta? – Verujem da se ništa ne dešava slučajno i da su mnoge stvari, osim bolesti, pitanje i tvoje odluke. Čovek mora da bude svestan posledica kad donosi neke odluke. Meni se osvetilo svaki put kad nisam razmišljala o posledicama. Koliko god ja izgledala kao neko ko seče preko kolena, nije tako. Dugo merim i vagam, jer, kad se dobro pripremiš, manje stradaš. Trudim se da sve racionalizujem, koliko god mogu. Kada sam, na onkologiji, ušla u sobu u kojoj mi je ležala majka, videla sam šta je život i shvatila koliko je ono što mene muči besmisleno. To su svakodnevna suočavanja sa tim da sutra nećeš biti tu. Ne zbog sebe, nego zbog nekog ko ti je drag i važan. Nećeš doživeti, nećeš videti, nećeš ispratiti. Govorim sada i o mlađim ženama i ljudima uopšte. Ta vedrina, taj način života u životu, u tome što znaš koliko ti je ostalo, a tako malo ti je ostalo, to je ta nepodnošljiva lakoća života koju mi ne znamo. Zvuči neverovatno, ali meni je majčina bolest pomogla da vidim stvari drugačije. Odlazak moje ćerke u Ameriku mi je pomogao da sebe upoznam na drugačiji način. Da ne budem sebična, kao što roditelji znaju da budu. Da budem zabrinuta zbog važnih stvari, a ne zbog doručka. I razvod me je naučio da sebe vidim drugačije. Da svog bivšeg muža vidim na drugi način. Bolje. Ne gore. Da nema gorčine. To možda jeste umeće, ali nije teško, ako tako odlučiš. Ne može lako da se odluči i ne znači da si potpuno srećan, jer mislim da ništa od toga nije trebalo da se dogodi, ali to me prođe, vrlo brzo. Uvek sam govorila deci da im najviše želim da naprave mnogo više boljih nego loših izbora, jer samo to može da ih učini srećnim ljudima. * U kojoj meri se, iza vašeg večitog “strojevog koraka”, krije veliki emotivac? – Koliko hoćete. Nekad mislim da sam i previše ranjiva, pa mi to smeta, jer, uživi se čovek u taj strojevi korak i onda kad te zalepi ta ranjivost pomisliš: „Bože, to nisam ja“, a, ustvari, jesi ti. To je ono kad misliš da sve počinje od tebe. I tako ti gaziš tim svojim korakom, i onda te tako zvizne nešto toliko besmisleno i banalno, da kažeš: „Šta bi, bre, ovo, šta se desilo, ko si ti, ti nisi ta.“ Ma jesam! Jesam, ranjiva sam. Moguće je da sam sad i ranjivija nego što sam bila, zato što sam sve ove istine usput pokupila.* Kada biste izgubili tu svoju oštrinu, da li bi, samim tim, izgubili i nežnost i toplinu koju nosite?- To je kao sa srećom i nesrećom. Ne možeš ti sebe upoznati do kraja, ukoliko ne osvestiš i jedno i drugo. Ne mislim da sam toliko oštra, pre bih rekla da me ljudi tako doživljavaju, zato što sam, za nijansu, progresivnija i u nekom trenutku hrabrija od drugih, ali to nije dovoljna hrabrost. Meni nije dovoljna. Moja oštrina mi je pomogla da osvetlim svoju nežniju stranu i shvatim da sam, očigledno, žena krajnosti. Kod mene nešto mora da bude mnogo tužno da bi bilo mnogo srećno, moram biti strašno oštra da bih znala koliko sam, ustvari, nežna. Ne znam da li je to dobro i verovatno sama plaćam ceh, jer sam se trudila da te moje krajnosti nikoga ne oštete. * U čemu, ipak, niste uspeli u životu i karijeri?- U svemu onome u čemu mislim da jesam. Ne znam kako bih objasnila. Trebalo je i treba da budem još više „ja“. Samo za tim pomalo patim. Čovek, posebno u ovim godinama, treba da bude još hrabriji, i da, i u životu i u profesiji, donosi hrabrije i drastičnije odluke. Ali, kad si mudriji onda si slabiji, jer mudrost donosi i oprez. Ja bih volela da sada, sa svim ovim što sam pokupila u životu, budem hrabra kao što sam bila pre trideset godina. I za tim malo žalim. Načelo nas je i ovo vreme i sve kroz šta smo prošli. Dugo to nisam primećivala, nekako sam mislila – ideš dalje pa će to da prođe, a nije tako. Sad mi malo nedostaje te drčnosti, te hrabrosti, toga „nije važno šta će sutra biti, idem glavom kroz zid“. Ja, izgleda, jedino tako živim srećno i ispunjeno. Glavom kroz zid. Zvuči neverovatno, ali je istinito.* Rekli ste, na početku ove priče, da srcem ispisujete hroniku svog života. Šta je epilog te hronike, a samim tim i srca?- Optimizam. Sumanuti optimizam. Ljubav. U svakom smislu te reči. Hrabrost. Koliko je ostalo. Doslednost. I vera da ću dočekati da bude onako kako sam verovala da će biti. Danas sam, recimo, više ponosna na sebe nego što nisam. U svakom segmentu svog života. Nekako sam više zadovoljna onim stvarima koje sam uradila, nego što sam nezadovoljna. Za nijansu. Ali, važno je da sam na dobrom putu. I sreća je tu, ali ona je posebna priča. Sreća je, stvarno, samo srećniji trenutak. I toga sam potpuno svesna. Znam šta je sreća, ali znam i šta je nesreća, i stvarno mislim da jedno bez drugog ne može, i da nikad nećemo biti svesni toga koliko smo srećni, ako ne budemo bili dovoljno nesrećni.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike