Suzana Petričević: Ja sam dete stare Jugoslavije, kredita i „Plazma“ keksa

Suzana Petričević je neko ko svoje šanse prihvata sa osmehom, oberučke, nikada plastično, uvek kroz talenat, pozorište, život, muziku, emociju. Čak i kroz suze. Tako prihvata i sebe, svoju umetnost, stvarnost, svoje borbe i pobede. Iskreno. Istinito. Njoj svojstveno. Glumica koja ume bučno da odigra tišinu, iako to, možda, neko ne oseća. Žena koja ume glasno da ćuti svoju bol, iako to, možda, neko ne čuje. Lutalica, buntovnik, nepripadajuća, svoja, duhovita, direktna, živa, melanholična, vedra. I još toliko toga. U svim šansama, ulogama, porazima i trijumfima običnog života i neobične glume. Ovo je njena monodrama. Ili je bolje reći „dramedija“. Nešto drugačija nego na sceni, ali u potpunosti lična. Samim tim i autentična.* Oduvek ste putnik, sanjar, glumica sa koferom talenta i uloga. Koliko je to odredilo vaš put? – Ja sam dete stare Jugoslavije, dete kredita i „Plazma“ keksa, muzike Đorđa Marjanovića i Lole Novaković. Moji roditelji su bili umetnici i išli su, u to vreme, „diljem Juge“, trbuhom za kruhom. Iz Prištine su prešli u Šibenik, u kome sam rođena. Kad sam imala četiri godine, dobili su premeštaj u Sombor, gde sam odrastala na čokoladicama „Životinjsko carstvo“ i spavala u predivnom bifeu božanstvenog somborskog Narodnog pozorišta. To su mi prva sećanja, miris tih hodnika je zauvek ostao u meni. Odatle smo se preselili u tadašnji Titograd, gde sam provela sledeće četiri godine. Bila sam loš đak osnovne škole „Savo Pejanović“, ali se kasnije ispostavilo da je mnogo uspešnih ljudi završilo makar nekoliko razreda u toj školi. U mojoj desetoj godini prešli smo u Zemun. Tamo sam završila Prvu zemunsku Gimnaziju i upisala Akademiju. Ali, ostala sam lutalica. Sve možeš da mi uzmeš, osim putovanja, koja mom životu daju smisao. Spojila sam posao koji obožavam i putovanja. * Koliko su vam ta sloboda i nesputanost značajne, i na koji način vas karakterišu i kao osobu i kao umetnika? – Ja sam od onih koji veruju. Verujem u sve što mi se dopadne. Moja reč je „da“, a životni princip afirmacija. U svakom smislu. A ima nešto, kažu, i u toj vagabundskoj prirodi Vodolije. Sloboda je važna, ali ona ima široke definicije i, što sam starija, postajem sve otvorenija za život. Što se više bliži izvesnost života, sebi postaviš pitanje kvaliteta, a ne kvantiteta.* Kakav tempo „Bel Tempa“ je još uvek u vama i ostaće zauvek? – Tempo Beograda, porodične ljubavi i beskrajne bliskosti koju sam tada ostvarila. Naravno, i tempo osamdesetih godina koji je, za moju generaciju, značio mnogo. Tek sada to shvatam, po tome koliko mi nedostaje. * Šta danas, uprkos svim promenama, brani glumu, pozorište, umetnost? – Pozorište čuva publika i samo publika. To je ono najvažnije što moramo da shvatimo. Nema pogrešne publike, postoji samo pogrešan izbor teksta, loša režija, ili netačna podela. Ne loša, već netačna, jer smatram da imamo najbolje glumce na svetu. Glumcu treba dati posao, jer on bez scene umire. Kilometraža je najbitnija. To ne znači da ćeš njome dobiti talenat, njega imaš ili nemaš, ali ćeš ga razviti, koliki god da je. Impuls je publika, dobar izbor teksta, kvalitetni ljudi u podeli. Dobar glumac mora biti dobar čovek i dobar kolega. To čuva našu umetnost.* Predstava “Plastika”, koju igrate sa Nelom Mihailović, i sa kojom, tokom predstojećeg vikenda, gostujete u Londonu, postala je kultna. Da li je njen uspeh u emociji, istini i u tome što baš ništa u njoj nije plastično? – To su dve žene sa velikim, pravim srcem i generacijskom razlikom od deset godina, kojima susret menja živote. Sreću se u teretani, sa željom da urade plastičnu operaciju, što je osnov svih prevarantskih reklama, poput onih koje poručuju smršajte za jedan dan dvadeset pet kilograma. Jedino što im pomaže i što menja njihov život je razgovor. Tema “Plastike” je razgovor, a ne plastika. To je samo primamljiv naslov, jer ljudi pomisle da će videti nekog ko je više ponižen od njih i zato dođu na predstavu, a desi se nešto potpuno suprotno. Za mene kažu da sam glumica koja je smislila novi žanr u pozorištu. Zove se „dramedija“. Melodrama, kao takva, jeste moja mezimica, ali činjenica je da sam dovela komediju do pravih, iskrenih suza. I radosnica i onih tužnih. Zbog toga Nela i ja imamo pune sale, već godinama, kako u Srbiji, tako i u svetu. I to je radost. Nema pozorišta bez emocija. Ne možeš nikoga da golicaš, da bi se smejao.* Kako ste izbegli plastični život, glumu i emocije? – Izbegli su oni mene. Prosto, nisam bila prijemčiva. Postojale su granice. Sebe sam uvek smatrala ružnjikavom, tako da nisam dobila šansu da se nametnem ženskim atributima. Kasnije su mi neki prijatelji i takozvani obožavaoci priznali da su, kad sam imala dvadeset godina, uzdisali za mnom. Danima sam se smejala zbog toga, jer je za mene bilo neprihvatljivo i nemoralno pokušati na taj način biti žensko. Ako biste pogledali fotografije do moje tridesete godine, samo što nisam u skafanderu. Dakle, do grla zatvorena bluza i suknja do patosa, u kojoj sam se spoticala. Čak sam i patentirala izum i to je urnebesna priča. Otišla sam kod čuvene Dane, najbolje krojačice na svetu, koja je u to vreme radila u Ateljeu 212, gde sam uveliko igrala, da sašijem crnu somotsku bluzu, u stvari kostim, jer je za mene sve bilo pozorište. Tada smo imali vrhunske televizijske emisije iz kulture i umetnosti, i kad sam se osmi put pojavila u istoj garderobi, organizator mi je prišao i rekao: „Ako nemate ništa drugo, imamo mi u fundusu da vam damo.“ Da se presvučem! Mislim da sam ovim dovoljno rekla o sebi. Tako da, plastično srce, plastična gluma i život me, jednostavno, nisu hteli. Pročitajte još – Glumica otvoreno o borbi sa rakom dojke (VIDEO) * Šta vaše srce, godine i glumu čini živim? – Moja živa gluma su moje predstave. Zatim putovanja, moji unuci i muzika, ona je uvek uz mene. Neka lepa, neprolazna sećanja. Ljubav prema porodici. To su stvari koje me drže. Nemam kajanja. Smatram da sam, kao i mnoga prevaspitana deca, imala problem sa kasnim sazrevanjem i da su sve greške koje sam napravila bile nenamerne, iz nezrelosti, ali sam iz svake izvukla pouku i postajala bolja osoba. * „Poslednja šansa“ je, takođe, sjajan komad koji već godinama puni dvorane. Jeste li uspeli da iskoristite sve šanse, kako u poslu, tako i u privatnom životu? – Ništa nisam propustila. Samo sam bežala od neukusa, od loših ljudi, od spletkarenja i ogovaranja. Nisam propustila sjajnu muziku i sjajne ljude, prijateljstva koja kod mene traju po trideset pet godina, nisam propustila putovanja, dobre uloge, velike predstave. „Poslednju šansu“ sam uradila u svojoj četrdeset osmoj godini, i to je, u suštini, autobiografski komad, jer se radi o glumici koja nema mogućnost da igra, što je, trenutno, problem ogromnog broja glumaca, ne samo kod nas. Međutim, ovde je sramota da glumac radi nešto drugo. Mi nemamo tu vrstu vaspitanja i mentaliteta da, kad završiš Akademiju, malo radiš kao konobar ili sobar, kao što rade glumci u svetu, čekajući svoju priliku. Drugo, kod nas su kastinzi još uvek u povoju, pa se i ne zna kada se obavila neka podela, tako da glumci, u stvari, nemaju šanse. Zato je predstava „Poslednja šansa“ bitna, jer upućuje na taj problem. Kod nas su rijaliti programi najgledaniji, umesto da imamo emisije u kojima mladi umetnici mogu da se predstave, da ih neko vidi i čuje, a ne da ih zovu u rijaliti programe da bi se proslavili. Zato se Gordana Lukić, protagonistkinja u ovoj predstavi, sjajna glumica, prijavljuje u rijaliti, da bi skrenula pažnju na sebe. Ona se pretvara u lik jedne obične žene, smatrajući da će je, dok igra tu ulogu, ljudi videti i pozvati da radi. Međutim, na kraju kaže: “Ja nisam ničija potrošna roba, meni “Veliki brat” ne može da naređuje šta ću da radim i nadam se da ću posle ovoga dobiti ulogu kakvu, zaista, zaslužujem. A vi, poštovana publiko, pod znacima navoda, da vas nije bilo večeras na ovom kanalu, ja ne bih uspela tako dobro da dočaram ovaj lik. Bili ste sjajni. Hvala vam.” * Ostali ste beskompromisno svoji u svakom smislu. Popularnost vas nije zavela, ništa nije promenilo autentični tempo vašeg života, vašeg bića i glumačkog izraza. Kako ste ga sačuvali? – Primetili su me ljudi koji umeju da vide, koji nisu sluge dvaju gospodara, koji smeju da kažu, koji čuju i prepoznaju. Novinari su me poštovali, kao što to čine i danas, nikada me nisu prozivali ili ponizili. Moj život je potpuno otvorena knjiga i pravi ljudi znaju sve o meni. Pripadam generaciji koja je bežala od intervjua, koja je bežala od tezge. Za glumce moje generacije je imati neku vrstu takozvanog programa koji se negde prodaje, van matičnog pozorišta, bila sramota, jer se to smatralo jeftinom tezgom u smislu kvaliteta. Neki osnovni moralni postulati, na kojima sam odrasla, su me zaštitili i vrlo dobro sam znala dokle smem da idem. E sad, šta je, u ovoj zemlji, popularnost? To ovde podrazumeva psovku i loš ukus. Niko nema veće psovke i kletve nego Balkan i mislim da nas sve te reči stižu. Uvek sam bila daleko od toga i intimno se, u suštini, stidela, u večitoj potrazi za ljubavlju, tako da nisam imala vremena ni da sagledam koliko sam popularna. Nisam mogla da verujem kad sam shvatila da nigde ne moram da objavim da igram predstavu – moja sala je krcata. To je najveća pobeda jednog umetnika koja može da se desi. Nije imalo šta da me ponese. Ja sam sve vreme bila ja. I kad osvajam velike nagrade i kad kuvam ajvar kod kuće. Ne postoji razlika. * Odneli ste pobedu i u najvećoj životnoj borbi. Kojim oružjem, pre svega? – Kada sam saznala da imam karcinom bila sam potpuno izbačena iz života, sa svih koloseka. To je veoma intimna stvar, ali baš zato što je ovde sramota govoriti o bolesti, ne ćutim o tome. Bolest me je, ma koliko čudno zvučalo, promenila na bolje. Usporila me je i dala mi vremena da se upitam. Da se setim ko sam, šta sam, da se setim one male Suzane i da je pitam: „Kako si? Šta si ti želela? Šta su bili tvoji snovi? Čemu si se divila i o čemu maštala?”* Do kakvih odgovora ste došli? – Odgovori su me ponovo oživeli. Jer moj život je, do tog momenta, bio trka da se vratim u posao, zato što me, usled sticaja nekih životnih okolnosti, dugo nije bilo. Bio je borba za egzistenciju, dete sam podizala sama, snalazila se. I to nije nikakva tužna priča, naprotiv, ali nisam imala vremena za sebe. Bolest mi je dala to vreme i koliko god da ono traje, to će biti samo moje vreme. * Kada su suze OK i koje su bile najteže? – Suze su OK za vreme bombardovanja, recimo, kad nećeš da napustiš zemlju, jer imaš veru, imaš molitvu, i ničim opravdano, činiš taj gest. Ostaješ ovde! Bez obzira na sve mogućnosti koje su postojale. A onda, objašnjavaš svojoj petodogodišnjoj ćerki da se napolju trese i gruva jer neke bezobrazne, nevaspitane čike tresu tepihe. I da treba, jednostavno, da zagrli mamu i da spava. Tad su suze OK. Kad je teško ja ćutim. Odbolujem, i tek kasnije mogu da govorim o tome. Ali, to se odnosi samo na mene. Poneti odgovornost za svoje dete, je, ipak, najteže. S druge strane, strašno sam kritikovala neke svoje drugarice koje su, kad su dobile unuke, samo o njima pričale, nisam mogla da verujem da se oni toliko vole. Mislila sam da preteruju. Ali, kad sam prvi put uzela svog unuka Matiju u ruke, ljudi u bolnici su bili šokirani: „Pa nemojte gospođo, pa idite u posebnu prostoriju, nemojte da vas gledaju ljudi.“ Ta količina nežnosti i ljubavi je bila, gotovo, potresna. Kao da sve ono iskonsko i najlepše što postoji izađe iz vas. I zagrljaj, i nežnost, i toplina. To su najlepše suze koje jedna žena može da oseti. * U „staroj prodavnici retkosti“ vašeg života, koja je najdragocenija? – Najdragocenija vrednost je moja ćerka Dorotea. Ona je dragulj mog života. Od te predstave, u pozorištu „Boško Buha“, prošlo je skoro trideset i pet godina. Retkost je sve ono što je ostalo iza mene i što, još uvek, ostaje. Znate, svi mi nosimo nešto za onaj poslednji trenutak, a ništa ne možemo poneti odavde. Tako da se ovo vaše pitanje meni direktno vezuje za taj momenat, za tih nekoliko poslednjih sekundi života. Jer, sve što ostaje za nama, jeste samo naša retkost. I mislim da je veoma važno, na neki način, sačuvati taj trag. Na kraju krajeva, i neki sjaj u travi. I to je jedna od mojih životnih priča. * Koje šanse želite da iskoristite u budućnosti? – Učiniti nešto za profesiju i za čoveka. Ja sam vrlo svesno, pre nekih sedam-osam godina, otišla na “Pink”, u jednu od najgledanijih emisija populističkog karaktera, u kojoj sam govorila svoje tekstove. Niko mi ih nije pisao, nikakav tim nije stajao iza mene i to sam radila bez finansijske nadoknade, znajući da će ljudi doći u pozorište da me gledaju. To znači biti borac! Ne mogu vam opisati koliko su me kritikovali. Šta će glumica Narodnog pozorišta u takvoj emisiji, na toj televiziji. Za to vreme, mnoge kolege su igrale u nebrojenim serijama i na toj i na drugim televizijama. A onda, korak po korak, krenuli su mojim putem. Kad se pojavila monodrama „Poslednja šansa“, pitali su me da li sam normalna, ko će to da gleda!? Žena da nešto priča, a pritom, nije ni riba. Gde su tu noge? Toliko ćeš obučena da budeš za tu monodrama? Ma daj! Posle toga, još najmanje deset, veoma uspešnih, ženskih monodrama je izašlo, za koje su moje koleginice dobijale priznanja. Promenila sam odnos prema ženskoj monodrami u ovoj zemlji, posebno iz razloga što je vrlo malo ženskih uloga kod nas, jer većina smatra da si posle četrdesete za staro gvožđe. Ne pišu se uloge za glumice koje imaju preko pedeset godina, jer pisci, nažalost, tako razmišljaju. Na prste mogu da se prebroje uloge za žene posle pedesete. Dajte nam da radimo! Mi smo žive i sa pedeset i sa šezdeset. Ima života, itekako, i u tim godinama.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike