Serija kao znak vremena

DA televizijska serija može postati znak vremena po kome će se čitati jedna epoha, potvrdilo je celo subotnje veče 9. juna na prvom programu RTS kada su, jedna za drugom, reprizirane po ko zna koji put epizode „Povratka otpisanih“ i „Ravne gore“. Dve igrane serije RTS pokazuju dva različita lica novije srpske prošlosti, oba u pseudoistorijskom ključu. Saga o Prletu i Tihom, uz koju su odrasli naraštaji sada već vremešnih klinaca, još se drži zahvaljujući odličnom akcionom obrascu Ace Đorđevića i igri jedne poletne, možda i najbolje generacije TV glumaca koju smo ikada imali. Serija je bila reprezentativni produkt epohe (1974-75. i 1977-78), uglavnom oslobođene teške partizanštine i ideološkog balasta, ali i dalje u programskim okvirima „tekovina NOB-a“. To što akcioni TV feljton Dragana Markovića i Gordana Mihića nije imao gotovo nikakve veze sa istorijom pokreta otpora u okupiranom Beogradu 1944. nije brinulo ni autore ni gledaoce. Po šemi Liberti Valansa iz istoimenog filma Džona Forda postupila je i tadašnja Televizija Beograd: kad je legenda stvorena, preuzmi legendu! I to je uspelo. Zasnovani na pitkom beogradskom humoru i prepoznatljivim tipovima mangaša sa asfalta, više zabavni nego poučni, „Otpisani“ su izrasli u ikonički znak po kome danas pamtimo lagodne sedamdesete godine prošlog veka, kada se živelo drugačije. Pročitajte još – Božidar Zečević: Od srpske dinastije napravili parodiju Glumački uspon Dragana Nikolića, Voje Brajovića i Ace Berčeka, sjajni stereotipi Steva Žigona i Paje Vuisića, muzika Miće Markovića, koja se i danas može čuti sa mobilnih telefona, stekli su odavno kultni status i izvesnu besmrtnost. I ovakvi, „Otpisani“ deluju danas življe nego bilo šta što je u istom žanru napravljeno posle njih.Scena iz „Otpisanih“ Više od trideset godina kasnije, u sasvim drugačijoj dramskoj formi, serija Radoša Bajića „Ravna gora“ (2013-14) htela je da prikaže drugu stranu u srpskom građanskom ratu, ali nije uspela da ode dalje od 1941. Ona se mnogo više oslanjala na istorijske izvore, ali i na sasvim drugačiju dramaturgiju, koja se s vremenom pretvorila u slikovnicu sporog ritma, dugih pasaža i neobjašnjivo praznih hodova. Osim lika generala Draže Mihailovića, kojim se ozbiljno pozabavio pokojni Nebojša Glogovac, glumci su uglavnom delovali bezbojno, a njihova igra nategnuto i neubedljivo. Ni trunke ikakvog humora (koji je igrao izvesnu ulogu u svakodnevici rata), ravnog i tromog toka, „Ravna gora“ nije uspela da obeleži svoje vreme. Pre je depresivno i sušno doba tranzicije obeležilo nju, seriju od koje se očekivalo da preokrene predrasude i dostigne popularnost ranijih uzora. Dva potpuno suprotna koncepta bude, međutim, asocijacije sasvim drugačije iskustvene prirode. Serije tematizuju gotovo isti period novije srpske istorije. U pitanju su dve suprotne slike, pri čemu ona Prleta i Tihog funkcioniše autentičnije, iako je čista fikcija, koncipirana kao strip i fanzin, a ona Đenerala manje uverljivo, iako je istorijski tačnija. Kakve li je ideje o istom, ratnom vremenu stekao mladi srpski gledalac u subotu uveče, sasvim je drugo pitanje.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike