Predrag Bjelac: Nikola mi je omogućio da se vratim tamo gde pripadam

KADA se posle više od dve decenije pojavio u srpskoj kinematografiji u filmu „Kad porastem, biću kengur“ iz 2004. godine, u režiji Radivoja Raše Andrića, u ulozi Barona, većina se zapitala ko je ovaj glumac upečatljive, neobične gotovo holivudske pojave. Briljantan u epizodi lokalnog šanera, zvanog Baron, sa izgledom harizmatičnog bludnog monaha Raspućina, ili hrabrog musketara D'Artanjana, privukao je pažnju mlađe publike, koja ga tada prvi put susreće. Predrag Bjelac, srpski glumac, vrlo brzo se, po završetku FDU, otisnuo u beli svet i tamo stvorio ozbiljnu karijeru. Posle filmova „Šest dana juna“, „Kako je propao rokenrol“, „Poslednja priča“, „Čudna noć“, po sopstvenim rečima, želja za avanturom, istraživanjem u umetničkim vodama odvela ga je u Njujork gde se školovao u najprestižnijoj svetskoj školi glume The Lee Strasberg Theatre Institute. Živi i radi na relaciji Prag – Beograd. Njegove uloge u značajnim stranim produkcijama ne mogu se nabrojati. Prisutan je podjednako u britanskoj, češkoj, američkoj produkciji, a svetsku slavu mu je donela uloga Igora Karkarofa u planetarnom hitu „Hari Poter i vatreni pehar“. Na radost naše publike, „svrati“ i do Beograda, pa možemo da ga gledamo u domaćim i regionalnim serijama: „Šifra Despot“, „Pogrešan čovek“, „Nemanjići – rađanje kraljevine“ i četiri sezone u „Ubicama moga oca“ kao Nikolu Kovačevića koju, kako kaže, smatra i najznačajnijom. Ove godine je 35. godišnjica njegovog umetničkog rada.* Zatičemo vas u Beogradu, u koji ste stigli jednim od poslednjih aviona iz Praga, pre zatvaranja aerodroma. Šta ste prvo uradili? – Stigao sam baš te noći kada je uveden policijski čas, preleteo iz jednog u drugo vanredno stanje. Dramatično iskustvo, izuzetno frustrirajuće, ali ponekad i smešno, jer sve što se dešavalo kod nas od polovine marta pre toga sam već doživeo u Pragu – i karantin, i ograničeno kretanje, i zatvaranje restorana, nestašice, paniku, maske… Prebrojavao sam dane u samoizolaciji, provodio sate na telefonu sa najmilijima i uspeo da pročitam nekoliko knjiga, od kojih izdvajam vizionarsko „Besnilo“ Borislava Pekića, uzbudljivu priču uz koju sam se nekoliko puta potpuno izmestio iz realnosti i zabludeo u nekom paralelnom, zastrašujućem univerzumu.* Ljubitelj ste „filmova katastrofe“. Zašto? Kakvu paralelu možete da napravite sa ovim što nam se planetarno dešava? – Oduvek sam bio fasciniran ogromnim nepogodama i najrazličitijim prirodnim katastrofama. Volim da gledam filmove sa tom tematikom, a uzbuđuju me, i zastrašuju, čak i dokumentarni snimci raznih meteoroloških fenomena. Sećam se kad se u bioskopu „Odeon“ prikazivao čuveni film „Zemljotres“, sa prvim specijalnim efektima, stolice su se drmale, a publika je skoro vrištala. Neverovatno je kad barem delić takvih strahota doživite u stvarnom životu, i shvatite kako smo i dalje prilično nemoćni pred čudovišnom silom prirode.* Očigledan je „bum“ serijskog programa u našoj zemlji. Igrate u mnogim projektima, koji biste izdvojili?- Uživam u svakom projektu, u divnom druženju sa kolegama, stvaralačkom procesu, trudeći se da uvek budem dovoljno drugačiji i svestraniji. Nije to baš tako jednostavno i ponekad se vrlo teško izborim, nekad mi nedostaje malo više prostora i vremena, ozbiljnija i dugotrajnija priprema. Samouvereno mislim da sam najdalje otišao sa Nikolom Kovačevićem u „Ubicama mog oca“, sa kojim se preplićem evo već četiri sezone, i jedva čekam nastavak. Nikola mi je omogućio da se dostojno vratim tamo gde želim da budem i gde želim da pripadam. Imam veću tremu i odgovornost pred svojim kolegama, nego pred svim tim svetskim veličinama sa kojima sam radio.* Opšte je mišljenje da su naše serije ozbiljno pomerile produkcijske domete i približile se svetskim. Kao umetnik koji je igrao u mnogo jakih svetskih produkcija, možete li da napravite poređenje?- Tajna je samo u finansijama. Raspoloživa sredstva u našim produkcijama su neuporedivo manja, broj dana za realizaciju vrlo limitiran, malo i skromno tržište, ali spretnost, lucidnost, maštovitost i neosporan dar presuđuju, i sve češće se i kod nas pojavljuju ozbiljne i izuzetno kvalitetne serije.* Igrali ste oca Mileve Ajnštajn u američkoj seriji „Genije“. Kakav je on otac, kako ste ga vi doživeli i pronašli u sebi?- Milevin otac je bio arhetip požrtvovanog, posvećenog, divnog oca, spremnog da na svaki način pruži podršku svojoj voljenoj i neobično nadarenoj kćerki. Bio je veoma napredan i moderan, vrlo neobično za to doba i za bivšeg austrougarskog oficira. Inspiracija mi je bio moj davno preminuli otac Nikola, njegova plemenitost i dobrota su mi valjda ostale kao kod u genima.* Pojavljujete se kao pojačanje u češkoj seriji „Ubiti Iv“, koje je trenutno prekinuto zbog pandemije. Šta mislite o tom projektu, i svojoj ulozi?- Bila je velika čast igrati u ovoj planetarno popularnoj, gotovo kultnoj seriji. Upravo ove nedelje je prikazana peta epizoda u kojoj igram oca jedne prilično čudne, skoro iščašene porodice iz ruske zabiti, gotovo izmeštene iz realnog sveta. Zaintrigiran sam kako će publika da isprati ovu otkačenu priču o porodici glavne junakinje serije.* Mi volimo svoje glumce, publika često kaže da imamo najbolje glumce na svetu. Kao neko ko je igrao sa najvećim svetskim zvezdama, šta biste rekli našim gledaocima?- Naši glumci su izuzetno nadareni, pametni i ozbiljno školovani, sa svestranim iskustvom, podjednako dobri i u pozorištu i na filmu. U poređenju sa inostranim kolegama, nedostaju im disciplina, istrajnost, ambicija i ponekad fizička sprema, ali to izvrsno nadoknađuju šarmom, unikatnom harizmom i lepotom.* U filmu Harrison's Flowers igrali ste sa velikim holivudskim zvezdama Endi Mekdauel, Edrijenom Broudijem, Brendanom Glosonom i Džerardom Batlerom. Kakvi su kao kolege, a kakvi kao „običan svet“?“- Drago mi je što ste pomenuli ovaj film koji je bio jedan od prvih inostranih u kojima sam nastupio. Poduža je lista slavnih glumaca sa kojima sam igrao, a sa nekima se i družio: Edvard Džejms Olmos, Metju Mekfadijen, Joan Grufud, Demijan Luis, Endi Mekdauel, Lorenco Lamas, Džejms Mekavoj, Rufus Suel, Širli Henderson, Vini Džouns, Majkl Gembon, Megi Smit, Alen Rikman, Brendan Glison, Robert Patison, Dejvid Tenant, Klemens Poesi, Pjerfrančesko Favino, Damijan Alkazar, Rade Šerbedžija, Toni Ka Fai Leung, Donald Saterlend, Džon Domen, Tom Hardi, Sem Nil, Gojko Mitić… Sa Semom Nilom sam proveo mesec dana u Bukureštu na snimanju filma. Lepo smo se družili, išli na izlete, naše supruge su se sprijateljile. Sve te velike zvezde „na terenu“ su pristupačne, normalne, ali i ima i onih koji su manje druželjubivi, kao i u svakom poslu.* Da li biste svojim mladim kolegama preporučili da se otisnu iz zemlje, kao vi nekada, u potrazi za slobodom, avanturom, novim umetničkim spoznajama?- Naravno, uvek! Ali bi ih i nesebično pripremio za taj put, pokušao da prenesem barem delić iskustva i posavetovao kako da stignu do željenog cilja što brže i bezbolnije. Danas je, ipak, sve mnogo jednostavnije i daleko dostupnije.* Kao kolekcionar replika automobila imate stotine modela iz nekadašnjih zemalja takozvanog Istočnog bloka. Zašto baš ti automobili?- Ispunjenje dečačkih snova. Nostalgično me vraćaju u detinjstvo, sanjalačko i bezbrižno, u neki drugi, davno prošli život. Skoro svaki od tih automobilčića ima svoju priču, nekog poznatog vlasnika – prijatelja iz davnina, komšiju, moga tatu, njegove prijatelje, mnogobrojne rođake sa mamine strane… Ili su to automobili koji su se nedeljom u vreme utakmica gomilali oko stadiona pored koga sam odrastao i sa kojih smo odlepljivali, da ne kažem krali, tada popularne nalepnice i lepili ih na vratima dečjih soba.* Kako se opuštate? Šta volite da radite u slobodno vreme?- Trudim se da svakojako ugodim kćerkama ili uživam sa Marijom, ljubavi mojom najvećom.PORODIČNA SAGA ILI PRIČA O LjUBAVI* NEDAVNO je prikazana TV premijera filma o Diani Budisavljević. Vaša cela porodica, sa očeve strane, osim oca, nastradala je u logoru Gradiška. To je rana koja nikada ne zarasta. Prvi put se kod nas otvaraju neke tabu teme, čini se. Da li je došlo vreme za istinu, katarzu?- Moja porodična priča je još zamršenija. Otac, Srbin iz Hrvatske, sa 17 godina ostao je bez porodice koju su delom odveli u logor, a preostale spalili u seoskoj crkvi. Pobegao je u partizane, preživeo tifuse i ratna stradanja i završio rat kao mladi oficir kome nikada nisu dozvolili da se demobiliše. Ceo radni život proveo je kao oficir JNA, ponosni Jugosloven koji je tek pred kraj života, duboko razočaran u životne ideale, tokom novog bratoubilačkog rata koji ga je dotukao, naprasno postao i Srbin i pravoslavac. Majka, Hrvatica iz Bosne, od oca Hrvata koji je sa 15 godina postao član Mlade Bosne i delio zatvorsku ćeliju sa Ivom Andrićem, kasnije sudija Vrhovnog suda, i majke Čehinje iz Slavonije. Moja majka je, kao magistar farmacije, veći deo života provela u Beogradu, i, iako je imala tri regionalna državljanstva, putovala je svuda samo sa srpskim pasošem. Spojila ih je ljubav koja nije poznavala veru, nacije i granice. Istina je da sam ja i dalje Jugosloven, sa srpskim državljanstvom, a odnedavno i sa češkim. Ili kako volim da kažem, a to je smislio Šerbedžija a ja prihvatio, ja sam mrtvi Jugosloven. Istina postoji, mi znamo istinu. Nažalost nema ko da ispriča pravu istinu.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike