Nenad Marjanović: Bili smo prvi pravi pankeri u Jugoslaviji

AUTOBIOGRAFSKA knjiga „Život s Idi(j)otima“ bivšeg basiste „KUD Idijota“ Nenada Marjanovića, poznatijeg kao Dr. Fric, objavljena u izdanju „Dalas rekordsa“, promovisana je u subotu u beogradskom Domu omladine, sala „Amerikana“, pred velikim brojem njegovih prijatelja, ali i obožavalaca koji su, posle zvaničnog dela, strpljivo u holu čekali na red da dobiju svoj potpisani primerak. Na promociji organizovanoj u sklopu festivala „Dok'n ritam“, pored Frica su govorili i novinari čiji put se dugo preplitao sa „KUD Idijotima“ – Petar Janjatović, Dragan Ambrozić i Vladimir Stakić, kao i Željko Čačija, koji je zadužen za sve Marjanovićeve promotivne aktivnosti u Srbiji. Pročitajte još: Dejan Cukić: Biti dobar i pametan više nije u modi Knjiga se bavi diskografski najplodonosnijim delom karijere sastava koji je, u turbulentnim godinama, zahvaljujući izraženim antiratnim i antifašističkim stavovima, stekao status ikona urbane levice u ovom delu Evrope. „KUD Idijoti“ su osnovani 1981. u Puli, prestali su da postoje kada je preminuo pevač Branko Črnac Tusta 2012, a Fric i bubnjar Ptica napustili su pank-rok bend 12 godina ranije. Marjanović je, između ostalog, istakao da su grupu činila „četiri istinska marginalca“, i da je to prva generacija koja je „na pravi način doživela pank“. Pročitajte još: FINALE „BUNT ROK FESTIVALA“: Rok muzika je sve popularnija – Poštujem „Paraf“, „Pekinšku patku“, ali ih nikad nisam smatrao pank bendovima – decidiran je Fric. – To su bili trendovski sastavi. Pogledajte njihove druge albume, to više nema veze sa pankom, a naš prvi i deseti album su stilski jednaki. Mi drugo nismo znali da sviramo. Ja ne volim ni džez, ni bluz, ni hard-rok. Moj genetski kod su „Ramonsi“, melodični pank. Govorio je i nekadašnji basista i o burnom napuštanju benda, odnosno, momentu od kada „KUD Idijoti“ za mnoge nisu bili više ono što su do tada predstavljali. Do tada se godinama, maltene, u dahu izgovaralo „Tusta, Sale Veruda, Fric, Ptica“. – Posle ekstremne ljubavi, ekstremni su i razlazi – poetično će Fric. – Kad nekog nenormalno voliš, pa ljubav prestane, bude haos. Sale i ja smo u istom neboderu, a ne pričamo. Često u liftu ćutimo, teško je to objasniti. Razgovarali smo dva puta. Jednom, kad mi je preminuo tata, pa mi je Sale poslao poruku i došao na groblje da izjavi saučešće, i drugi put kad se Branko razboleo. Intenzivno smo se tada družili, ali isključivo radi pomoći Tusti, koliko se moglo. Kasnije je dodao: – Ja se sa Saletom nikad nisam zakačio. Jednostavno smo se razišli. Sa Tustom sam imao jednu ružnu minijaturu. Ono što sam ja njemu rekao posle jedne ispijene rakijice je s punim pravom njega uvredilo. Otišao je iz mog stana, i nismo se videli dok nisam pročitao u novinama da je bolestan. Sreo sam ga u šoping-centru, i supruga mi kaže: „Idi do njega, javi mu se“. Ja kažem: „Ma, neću“. Ona ponovi: „Idi“. Ja odem i počnemo obojica da plačemo. On se potpuno oslobodio tog tereta što ne komuniciramo, kao i ja. Pitao sam ga kako mogu da pomognem, on kaže: „Samo neka si se ti meni javio, već si mi pomogao“.Čačija, Ambrozić, Marjanović, Janjatović, Stakić / Foto P. Mitić Podsetio je Marjanović da se grupa stalno svirački usavršavala, svakodnevno imala probe, i istakao da – droge u njihovom okruženju nikad nije bilo. A kad je pomenuo rat… – Mi smo bili svesni da će on da prestane i da će 90 odsto kolega da se stidi zbog onog što je tada radilo – dobro pamti Fric. – Vrlo smišljeno smo gradili svoju karijeru, naročito ovaj drugi deo, devedesetih.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike