Nataša Drakulić – Balkanska kraljica patetike

DA se ona pitala, bila bi lički veterinar. Kao devojčica koja je odrastala u selu, sa životinjama, većih snova, kaže, nije imala. Život je, ipak, hteo drugačije. Užasi rata, prekinuto detinjstvo, prilagođavanje novoj beogradskoj sredini odredili su joj novi put. Onaj na kom je, umesto stetoskopa, uzela olovku za pisanje. I postala jedna od najuposlenijih srpskih scenaristkinja.PROČITAJTE JOŠ – ČETVRTA SEZONA SERIJE „UBICE MOG OCA“: Ozbiljne teme u nastavku hit sage „Zaboravljeni umovi Srbije“, „Zaspanka za vojnike“, „Ubice mog oca“ – samo su neki od projekata u koje je Nataša Drakulić utkala sebe. Onaj najličniji, ipak, tek dolazi. Film „Dara iz Jasenovca“ čije snimanje uskoro počinje. Odrasla je u podneblju u kom se o toj temi mnogo govorilo, a deo porodice je završio u logoru Jadovno. I kad se krene sa takve pozicije, sve deluje nedovoljno dobro, otkriva Nataša u razgovoru za „TV novosti“.PROČITAJTE JOŠ – Nataša Drakulić: Zlatibore, pitaj Laru – Kada smo počeli da izučavamo materijal, da se susrećemo sa preživelim logorašima, uplašila sam se da ništa što napišem neće imati snagu tog užasa. Pisala sam, brisala, imala utisak da nije dovoljno vredno. Ali onda sam pomislila da ako to sad ne uradim, ko zna da li ću uopšte. I shvatila da je to najbolje što mogu da dam u tom trenutku – priča Nataša, odsečno, ali toplo, emotivno, ali bez patetike, iako joj je ona, kako će nam kasnije otkriti, izuzetno bliska. * Priča o „Oluji“, čiji ste bili svedok, takođe čeka da bude ispričana? – To bih mnogo volela da napišem. Radila sam sa dokumentarne strane, kada je Stevan Ristić iz emisije „Oko“ snimao emisiju, pa su me poveli kao nekog ko zna kraj. I shvatila sam da je dobro što on to radi, jer bi kod mene sve otišlo u konglomerat patetike i teških priča, a ne možete tako. Čovek mora da razdvoji ono što je lično. Treba da shvatimo zašto se to desilo i šta su posledice koje su razorne. Najbanalnije, u Australiji u ovom trenutku živi 17 ljudi sa kojima sam išla u isto odeljenje u gimnaziji. Najstrašnije su žrtve, poginuli, i to što je čitav svemir nestao sa tim podnebljem. I neće se vratiti. Za svaku godišnjicu se jako potresem, godine prolaze i na meni je sada da pokušam da ispričam priču.“Ubice mog oca“ * Kako se pišu te toliko lične priče? – Mnogo je teže jer daješ samog sebe. Ali kad sam pobedila taj strah, postalo je lakše. Jer koliko god morala da ogolim sebe, znam da je važno, nemam šta da izgubim. Kad mnogo gubiš u životu, sve manje strahova imaš. Ako nekom može da pomogne moja priča, da se neko zapita, da svet sazna za razmere tragedije koja je nemoguće velika, onda sam na dobrom putu. I ako ću ja da se osećam loše, to je mala cena. Da sam bila pametnija, možda bih i ranije napisala, ali ne bih imala ovo iskustvo i kilometražu. Važno je da dođe trenutak, a za film ili nešto drugo o „Oluji“, verujem da će doći vrlo brzo. * Koliko vas je sve što vam se dogodilo u životu odredilo? – Apsolutno. Verovatno bih najsrećnija bila kao lički veterinar, ali kad vas put nanese na drugu stranu, morate da plivate i da se snađete, da vidite šta od talenata možete da iskoristite. Zbog tog rata i svega, valjda, ništa me ne plaši. Ne postoji posao koji nisam radila. Kelnerisanje mi je išlo najlošije jer nisam baš najspretnija osoba, ali u čuvanju dece sam bila sjajna jer sam znala da im izmišljam priče. Ničega se ne treba stideti. Mnogo sam putovala, dobijala stipendije i živela na Zapadu, ali nisam se osećala dobro. U Londonu sam bila najusamljenija na svetu, falilo mi je da odem kod prijatelja, a da se na najavim. Ovo podneblje meni savršeno odgovara. Volim da se šunjam svuda, ali Balkan je u meni. * Radili ste mnogo projekata u kojima se vidi potreba da sačuvate sećanje na neke ljude i događaje. – Da, meni je jedan od najdražih projekata serija „Zaboravljeni umovi Srbije“. Mnogo sam saznala o istoriji. I ako smo doprineli da to ostane za epohu, drago mi je. Ali mi je žao što se sa tim stalo jer na ovom području ima toliko ljudi o kojima se ništa ne zna. Svaki put kad odem negde šokiram se koliko sam neuka.“Zaspanka za vojnike“ * Zašto smo kao narod toliko skloni zaboravu? – U ozbiljnim sistemima se vodi računa o državnosti i kulturi. Mi smo bili na vetrometini, sa mnogo promena idelogija, pa nismo smeli da čačkamo po nekim stvarima. I zato mi je drago što „Kontrast studios“ radi nastavak serije „Junaci srednjeg veka“. Prvi deo je epohalno urađen, a u drugom će se naći priče o manje poznatim ljudima. „Đaci u Velikom ratu“ je takođe projekat koji mi je veoma drag jer govori o ljudima koji su dizali svoju zemlju. * Šta biste voleli da gledalac tih serijala shvati o patriotizmu? – Da mu bude drago što je deo takvog naroda, da se oseća ponosno. Dovoljno je pokupiti smeće u sopstvenoj kući. Sve dok u svakodnevnim stvarima počinjemo sa idejom o najgorim kombinacijama koje se mogu desiti, tu nema lakoće življenja. Treba da radimo najpoštenije što možemo, da se trudimo da budemo korisni članovi društva i biće nam lepše. Ponosna sam na svoju zgradu jer su se ljudi udružili, očistili, napravili nešto lepo. Život je tako kratak, nikad ne znaš šta će se desiti. Volela bih da ljudi nađu nešto dobro, jer kad pogledate šta smo sve izneli, shvatite da je ovaj narod čudesan. * Kakvu priču još niste ispričali? – Mene interno zovu kraljica patetike. Imam urođeni talenat za melodramu, samo se još nije realizovao. Želja mi je da napravim ljubavni film, pa da svi gledaoci plaču. Reditelji sa kojima sam radila me stalno zezaju: „Ajde, dodaj ono tvoje“. Stvarno umem da napravim da i kamen zaplače. I eto, sve sam radila, ali prava ljubavna priča, kakve najviše i volim, još me čeka. * A kada biste pravili scenario o svom životu, kakva bi to priča bila? – Melodrama. Strasna, sočna ljubavna priča. Kad se budem dočepala onog što najviše volim, tu će svi da plaču, nemam dilemu. Ja sam nežna osoba, mirna i povučena, nisam harambaša iako neki to misle.“Zaboravljeni umovi Srbije“ TELENOVELE KAO ZANAT KNjIGE su Nataši oduvek bile beg od surove stvarnosti. Napamet zna dela Branka Ćopića koji joj je do danas ostao neprevaziđen pisac. Za sebe, ipak, ne misli da je umetnik, već zanatlija. Nije, kaže, bila najtalentovanija na klasi, ali je uvek mnogo radila na sebi. Zato i ne krije da je mnogo naučila pišući telenovele. – One su zanatski dragocene. U početku mi je trebalo vremena, vraćali su mi scenario jer je bio previše ozbiljan, ali zahvaljujući njima, naučila sam da pišem i u kafiću dok čekam nekoga, jer imaš rok koji dnevno moraš da ispoštuješ. Naučila sam i da nema nerešivih problema, produkcija se posvađa sa glavnim glumcem, izgubi se sponzor, desi se gomila nepredviđenih okolnosti koje se u hodu rešavaju. POHVALE ZA POLICIJU SNIMANjE četvrte sezone serije „Ubice mog oca“ uskoro se završava. Posle svega, scenaristkinja otkriva da ima ogromno poštovanje za policiju. – Naježim se kad pomislim na priče nekih inspektora koji pregledaju leš, a treba da odu kući, operu ruke i daju svojoj porodici ono što ona očekuje. I sve to za bednu platu. Izuzetni su i skidam im kapu koliko moraju da budu snažni. Žao mi je kad ih neko ocrni. I zato kad me zaustave, a jedino me brza vožnja košta, pošto uvek nekud žurim, kažem: „Piši kaznu, zaslužila sam“. Ranije bih probala da se „nagodim“, a sad neću da se vadim ni na „Ubice“. DECA NIKAD GORA DRAKULIĆEVA radi i kao odgovorni urednik u Redakciji dečjeg programa. Kao najlepši period pamti vreme provedeno u kancelariji sa Timotijem Džonom Bajfordom koji joj je bio savetnik. Čini joj se, ipak, da deca nikad nisu bila gora. – Sve počinje u ranom detinjstvu kad im roditelji daju telefon u ruke da bi ih smirili. Život se ubrzao, roditelji nemaju vremena da se bave decom, a pošto živimo u doba rijalitija, uzori su potpuno pogrešni. Neko na kreveljenju zaradi ozbiljan novac i ti sad detetu treba da kažeš: „ajde, uči“. Nisam optimista po pitanju budućnosti, ni najmanje.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike