Mi smo bend koji ne živi od stare slave: Aki Rahimovski o koncertu „rok dinosaurusa“ u „Štark areni“

BEND koji je pozlaćenim slovima upisan u istoriju rokenrola na ovim prostorima „Parni valjak“ u subotu 9. novembra (20.30) velikim beogradskim koncertom u „Štark areni“, u sklopu turneje „Runda 44“, obeležiće upravo toliko godina postojanja, i najveću dvoranu u regionu ponovo uzdrmati neprolaznim hitovima, baš kao 2010. i 2014. godine. Aki Rahimovski, Husein Hasanefendić His i ekipa punili su minulih godina i Sava centar, „Halu sportova“, „Tašmajdan“, Ušće na „Bir festu“, ali svaki novi njihov dolazak u Beograd predstavlja veliku radost, jer je vrhunski rok-spektakl zagarantovan. Iz svih grla pevaće se i staro i novije, i brzo i sporo – „Jesen u meni“, „Sve još miriše na nju“, „Uhvati ritam“, „Prokleta nedelja“, „Samo ti“, „Ugasi me“… – Dolazimo s novim albumom, ali i sa obaveznim štivom, kao i sa nekim pesmama koje nisu bile pre u planu – najavljuje Aki Rahimovski za „Novosti“. – Mnogo je numera, ali uvek neko na kraju koncerta vikne da nismo svirali ovo ili ono. Poredeći beogradske koncerte „Valjka“ za vreme Jugoslavije i sada, Aki kaže: – Od 2010, kad smo se vratili, stasao je talas klinaca koji su nas prepoznali zahvaljujući roditeljima, možda i dedi (smeh). Danas 18-godišnjaci u prvim redovima pevaju „Stranicu dnevnika“. Sveža krv je vratila „Valjak“ u život. Napravili smo četiri godine pauze. Rekli smo – dosta je tri decenije biti uspešan na sceni. Bilo je zamora materijala, mnogo smo se trošili, nismo imali ispod 120 koncerata godišnje. Po povratku na scenu, pristup je, kaže Aki, postao drugačiji. – Manje se svira, a koncerti su kvalitetniji. I danas energija pršti na sve strane, ali se malo drugačije živi, sve u cilju da ne razočaramo ljude. Mi smo, po pričama kolega i posetilaca, najbolji koncertni sastav, i to mora da se opravda. Najvažnije je biti iskren prema svojoj publici. Jedanput možeš da slažeš, ali ne i drugi put. „Parni valjak“ spada među prave „rok dinosauruse“. Na pomen još starije „JU grupe“, Aki se setio davnih vremena. – Kad smo počeli da radimo, oni su slavili pet godina postojanja. Mi smo tad razmišljali – pet godina, ko će to da doživi… Bili smo zajedno na turneji, sa nama su nastupali i „Faundejšns“. Imali smo pune dvorane, od Ljubljane do Skoplja. Dobili smo šansu da se pokažemo, sa samo jednim snimljenim singlom. Druge godine smo već bili na 140 koncerata.Foto A. Stanković Oba benda i dalje „drmaju“ regionalnom scenom, kao i „Riblja čorba“, „Galija“, „Prljavo kazalište“… Svi sa „godinom proizvodnje“ sedamdesetih. Kao da nema pravih naslednika… – Što se tiče „Valjka“, ne – decidiran je Aki. – Postoje mladi, dobri bendovi i u Hrvatskoj i u Srbiji, ali mi smo imali sreću da počnemo 1975, kad su bile ploče i kad se čekalo u redu da izađe album. Nisi imao mobilne telefone, internet. Bio si osuđen na ono što vrte radio, televizija, i šta se svira na koncertima. Mi smo u tom periodu napravili sebi dobru zalihu pesama. Kad smo došli u Beograd ponovo 2010, rasprodali smo dve „Arene“. To je dokaz da je „Valjak“ bend koji ne živi od stare slave. Pravi pokazatelj je, kaže Rahimovski, prošlogodišnji album „Vrijeme“. PROČITAJTE I:Prvi nastup u „Festu“: „Letu štuke“ ponovo pred beogradskom publikom – Radili smo tako da pustimo singl koji se tri meseca vrti, pa ako uđe u narod – uđe. U periodu od godinu dana imali smo sedam hitova. Ušli smo u studio, napravili još četiri, pet stvari i formatirali album. Sad kad sviramo, recimo, „Još uvek sam mlad“, to više nije novo. Publika je te pesme neverovatno prihvatila. Počelo se u doba ploča, kaseta, ali Aki kaže da se „Valjak“ sjajno snalazi u doba „Jutjuba“. – To je neminovnost. „Jesen u meni“ imala je 20 miliona pregleda, pa ju je „Sve još miriše na nju“ prestigla. Moja miljenica sa novog albuma „Otkud ti pravo“ već je stigla do milion pregleda. Sa druge strane, i ploče se ponovo vraćaju u modu. – Sve ima svoje vreme, ali mislim da njih ništa ne može da zameni. Taj topli zvuk, to je lepota. Digitalija je hladna, ispeglana. MUZIKA JE UŽITAK, STRAST I IZAZOV UPITAN da li je tokom „44 runde“ bilo nokdauna, Rahimovski za naš list uz osmeh odgovara: – Nije. Imali smo tri postave, ali je svaka radila za „Valjak“, i to s dušom, Hus donese pesmu, mi je poslušamo i – ili nam se svidi, ili ne. To je demokratija. Svi radimo na pesmi, što je najvažnije. Drugo – ovaj naš posao zapravo nije posao, već užitak, strast, izazov. To se prenese i na posetioce, i posle prve pesme više ne postoje „Valjak“ i publika, već samo jedan veliki „Valjak“, a pogotovo sada kad su tu tri, četiri generacije. Mi smo „saundtrek“ svakog 44-godišnjaka.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike