Hindi Zahra: Muzika leči i srce i dušu

NOVU sezonu „Mjuzikolodži barkafe sešens“ koncertnog serijala, nastupima 28. i 29. septembra u prestoničkom klubu „Bitefartkafe“, otvoriće samouka multiinstrumentalistkinja francusko-marokanskog porekla Hindi Zahra. Jedna od najvirtuoznijih savremenih umetnica iz sveta bluz, džez i etno muzike, već je bila u Beogradu pre dve godine. Na pitanje šta očekuje od predstojećih koncerata u glavnom gradu Srbije, Hindi za „Novosti“ odgovara: Pročitajte još: Boris Bakalov: Popularna muzika danas nije iskrena – Nastup u Beogradu mi je bilo neverovatno iskustvo. Lepo sam se povezala sa publikom i osetila sam njihovu energiju, a oni su osetili moju suštinu. Ne znam šta konkretno da očekujem, ali znam da me čeka publika koja zaista razume muziku i ono što radim. Jedva čekam da vidim u kom smeru će se razvijati koncert jedne večeri, a u kom pravcu koncert druge. * Najveći utisak na vas je u muzičkom smislu imala majka? – Bila sam okružena muzikom odmalena. Odrastala sam sa muzikom svaki dan i slušala majku kako peva. Njeni nastupi bili su uvek puni emocije, što je ostavilo najveći trag na meni. Uvek je pevala iz srca, a ne iz glave. To se može osetiti na sceni. Uvek se vidi razlika između onih izvođača koji samo rade svoj „posao“ i onih koji nastupaju zbog svojih osećanja i zbog toga što vole ono što rade. Muzika može izlečiti srce, telo i dušu. Pročitajte još: Viktor Tumbas: Džez je oduvek moj život * U muzičke vode uplovili ste kao zamenska pevačica za pariske hip-hop bendove? – Uvek sam bila pod velikim uticajem američke i afričke muzike.Bavila sam se i operom, ali sam ubrzo shvatila da to nije za mene. Imati istreniran glas je važna stvar, ali opera zahteva od muzičara da glas istrenira do određenog nivoa, menjajući ga i prilagođavajući određenim stilskim potrebama. Meni je bilo neophodno da mi glas bude slobodan. Želela sam da pronađem svoj muzički stil. Naučila sam kako da se ponašam na sceni, kako da snimam u studiju, ali od početka sam bila odlučna da komponujem i stvaram svoju muziku. * Za drugi album „Homeland“ trebalo vam je duplo manje vremena nego za debitantski „Handmade“? – Prvi album sam producirala, komponovala i pevala sasvim sama u jednom apartmanu u kom sam živela. Reč je o projektu koji sam sama htela da uradim, od početka do kraja i da na taj način iskusim kompletan kreativni proces. Drugi album je nastao u Maroku. Preselila sam se u Maroko, gde sam pet godina putovala i tragala za svojim muzičkim identitom. Mnogo sam putovala i želela sam da i publika oseti i iskusi moja putovanja kroz muziku. U Maroku sam snimila album, ali sam u Španiji potom snimila gitaru i neke druge instrumente. * Ne pevate o fiktivnim situacijama, već o svojim životnim iskustvima i događajima? – Ja priče ne izmišljam, samo prepričavam one koje sam proživela. Imam prijatelje muzičare koji su i „pisci“, oni pričaju neke fantastične priče, ali ja to nikada nisam mogla, zato i ne bih rekla da sam spisateljica, već radije da sam pesnikinja, jer kroz muziku izražavam samo ono što sam sama u životu iskusila. BLUZ, TUGA I BOL * ZBOG čega vam je blizak bluz? – To je muzika koja je nastala da bi se izrazila tuga i bol. Neophodno je izraziti tugu pevajući i svirajući. Kroz vibracije koje stvaramo, naše telo i duša pronalaze svoje puteve do izlečenja. Proces je važan i za publiku i za samog izvođača. Nije svima potreban psihijatar, ili „lajf kouč“. Možemo sami sebe izlečiti kroz muziku, igranje, umetnost i prirodu.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike