Gorica Popović: I posle šezdesete slušam svoje srce

Karijera Gorice Popović traje punih pet decenija. Od “Krvave bajke”, preko čuvene Šilje iz “Nacionalne klase”, legendarne carice Milice iz “Kosovskog boja”, voljene i nezaboravne Dare iz “Boljeg života” do mnogih drugih, godine su bile ispunjene sjajnim ulogama koje su, upravo s godinama, postajale sve bolje. Osvojila je i “Zlatnu Arenu” i “Caricu Teodoru” i “Nušićevu nagradu” i “Veliku Žanku” i niz drugih priznanja, koja su potvrdila status jedne od naših najvećih glumica, koja je to postala tako što nikada nije imala ambicije koje su nadilazile njene mogućnosti. I danas bi, da može, pošla istim putem, što dovoljno govori o tome koliko je trag koji je ostavila neizbrisiv. I možda najvažnije od svega, Gorica je glumica naroda, jedna od nas, kakva je bila i Žanka, Ljubinka Bobić ili Rada Savićević. Obična žena koja zrači dobrotom, snagom, toplinom. Glumica koja i glumi, i ide na pijacu, veze, slika, kuva, sadi cveće i snove ostvaruje tako što prati svoje srce. Gorica ne prestaje da se igra. I to je jedna od njenih najvažnijih osobina, kako u životu, tako i karijeri. Trenutno je gledamo u „Švindlerima“, a pred njom je mnogo novih izazova o kojima govori za naš portal, potvrđujući svoju tezu da i kada pređete šezdesetu vaša priča nije ispričana. * „Švindleri“ su brzo osvojili gledaoce i definitivno se radi o vrlo neobičnoj seriji, kakvu do sada nismo gledali. Šta je presudilo da budete deo ove priče?- Pre svega, veoma cenim Đorđa Milosavljevića koji je napisao mnoštvo sjajnih televizijskih serija, poput „Jagodića“ u kojima sam igrala, i zaintrigiralo me je kada sam čula da je u pitanju njegov tekst, koji mi se jako dopao. Svidela mi se priča, a naročito moja uloga, jer ranije takvu nisam igrala. Bilo mi je zanimljivo i to što autori nisu želeli da serija produkcijski bude uobičajena, već da ima jedan pomak, da malo liči na špageti-vestern, da ne bude preslikana srpska provincija u prvoj polovini dvadesetog veka, nego da nosi drugačiju atmosferu, tajanstvenu i uzbudljivu, što se pokazalo kao odlična ideja. Inače, volim trilere, pa je to bila dodatna motivacija da prihvatim ulogu u ovoj seriji. * Cvetana je nesumnjivo opasna žena, ubica na kraju krajeva. Koliko je, ipak, opravdana u vašim očima i da li šira slika ove uloge krije nešto sasvim drugo?- Lik Cvetane je jako dobro napisan. Ona već u prvoj epizodi satarom ubija čoveka, i odmah se stiče utisak da se radi o izrazito negativnom liku, ali ona to, zapravo, nije. Odrasla je u veoma surovim uslovima, bila je primorana da se bori za svoj život i opstanak i vrlo je precizna po pitanju podele ljudi na dobre i loše. U skladu sa tim, ona deli svoju pravdu. Jako je empatična, mnogo voli one klince i vrlo je upućena u njihove živote, od sirotišta pa nadalje, što će se tek razjasniti tokom serije. Ima puno tajni i neočekivanih preokreta koji će zaintrigirati gledaoce. Ispod Cvetanine grubosti, zapuštenosti i namgrođenosti krije se jedno toplo i veliko srce, što mi je bio poseban izazov kada je ova uloga u pitanju. * Zovu je i krvava Cvetana. Koliko je taj epitet uticao na kreiranje ove uloge? U provincijama su oduvek postojali nadimci. U nekim slučajevima su nadevani precizno i tačno, u drugim sasvim površno. Ona jeste bila oštra žena koje su se ljudi plašili, ali taj nadimak nije oslikavao njen karakter. Imala je razne lomove u životu, doživela je mnogo teških iskustava i morala je da se bori na surov način, ali to ne znači da je zla, što će se videti u narednim epizodama. Namerno sam htela da bude onako zamašćena i zapuštena, posebno što radi u toj pečenjari, jer mi je bilo zanimljivo da „razbijem“ svoj habitus i uobičajenu sliku kroz koju su ljudi navikli da me gledaju. Želela sam drastičnu promenu i mislim da sam u tome uspela. * Poništili ste sebe gotovo u potpunosti. Ni traga od one blagosti kojom zračite privatno i u mnogim ulogama. Šta je iznedrilo tu tamniju stranu vašeg izraza?- Dugo sam u poslu, dobro poznajem život i mnogo različitih ljudi, pa mi nije bio veliki problem da to pronađem u sebi. Glumac mora da primećuje svet i ljude oko sebe, da pravi svoje unutrašnje zapise i tako taloži materijal koji će u nekom trenutku da upotrebi za određeni lik. Sretala sam i švindlere i žene poput Cvetane, i sticala iskustvo koje mi je, konkretno u ovom slučaju, mnogo pomoglo.* Jeste li kroz to iskustvo naučili da prozrete švindlere u svakodnevnom životu?- Ima raznih švindlera. Onih sitnih, kojima nekad možete da nađete opravdanje za nešto što rade, za neke sitne prevare i laži, i onih velikih igrača koji su u pozadini, ne ističu se i za koje teško možemo da odgonetnemo ko su, šta su i kakvi su. Za ove male, duhovite, koji su prinuđeni da se snalaze, imam neko razumevanje, dok za ove druge, koji rade strašne stvari, mogu samo da kažem daleko im lepa kuća.* Zbog čega je najviše proces rada na ovoj seriji bio novo i dragoceno iskustvo?- Ekipa je bila divna, kolege odlične, atmosfera na setu sjajna. Prvi put sam radila sa mladim rediteljem Nemanjom Ćeranićem, bio je tu i Miroslav Lekić, a Dejan Lutkić, koji je jedan od producenata, je stalno dolazio, čak i kad nije imao snimanje, brinuo je o svemu, sve je bilo dobro organizovano, nisam imala nikakav napor i uživala sam u svakom trenutku. Mnogo ljudi me je pitalo gde je snimana serija, jer su očekivali drugačiji ambijent, pa su bili malo zbunjeni. To je, u stvari, deo kulisa serije koju su italijani snimali o jednom slikaru. Ostao je taj grad koji pomalo podseća na mediteranska mesta, ne liči na klasičnu srpsku palanku i ima neku specifičnu atmosferu začudnosti, što mi se veoma dopalo, jer seriji daje drugačiji, autentičan šmek. Radovala sam se snimanju jer svoj posao volim i zato što mi omogućava da se nađem u različitim sredinama, sa raznim ljudima. Kao da sam bila u nekoj bajci. Tako sam se osećala i kad smo snimali „Jagodiće“ u dvorcu Dunđerski. Potpuno se prebacim u tu epohu i kao da nisam u sadašnjem vremenu. * Često radite sa mladim glumcima, kako u pozorištu, tako i na televiziji. Kako ih savetujete i da li u nekima od njih prepoznajete sebe na početku karijere? – Volim mlade umetnike, i mlade ljude generalno, jer mislim da bez njih ništa ne može da krene, u društvu uopšte. Moj Atelje 212 je, srećom, odnegovao jednu divnu ekipu izvanrednih mladih glumaca koji su jako posvećeni, lepo se druže i slažu i dobro sarađuju. Mislim da je to pravi recept da jedno pozorište napreduje i živi. Što se saveta tiče, oni kroz rad vide moj način igre, ali često sa njima i dugo razgovaram. Ponekad se malo trgnem kad shvatim da, nažalost, ne znaju ko su bili neki legendarni glumci, i onda im pričam kako sam učila od velikih reditelja, pisaca i glumaca kao što su Mira Trailović, Borislav Mihajlović Mihiz, Ćirilov, Muci Draškić i mnogi drugi. To su bili ljudi koje sam mogla satima da slušam, da upijam sve o poslu, zanatu i umetnosti. Uz njih i Zoran Radmilović, Bata Stojković, Taško Načić, Slobodan Cica Perović. Sećam se koliko mi je značilo i da ih gledam, dok stojim iza kulisa, predstava teče, čekam da izađem na scenu i uživam u njihovim glumačkim bravurama. Pretpostavljam da to i mladi glumci danas rade i tako uče, jer su sjajna generacija na kojoj ostaje pozorište. * „Kaljave gume“ su još jedan zanimljiv projekat u kome ćemo vas gledati u glavnoj ulozi. O kakvoj seriji se radi i šta posebno karakteriše vaš lik?- Vesna je žena koja je živela u mučnom braku, bila je pijanistkinja u Beogradskoj filharmoniji i kada joj je suprug umro, našla se na životnoj prekretnici i morala je da odluči šta dalje. Odlazi u Ameriku kod sina, koji tamo živi sa porodicom i tu počinje njen novi život. Kroz susret sa potpuno drugačijom sredinom, običajima i ljudima ona se polako preobražava, po njenom mišljenju u dobrom pravcu, dok sin smatra drugačije. Putem interneta upoznaje jednog farmera sa kojim započinje romansu, i kreće vrlo interesantan zaplet. To je srpsko-američka koprodukcija, reditelj je Miodrag Ćertić, moj drug iz studentskih dana. Snimanje je prekinuto zbog pandemije, i sada planiramo nastavak početkom juna. Glavni partner mi je Kris Malki, koji je igrao u „Tvin Piksu“, a važan lik, komšinicu, tumači Aida Torturo iz serije „Sopranovi“. Uglavnom, lepo i uzbudljivo iskustvo, malo imam i tremu jer treba da igram na engleskom, ali kao što sam pretpostavljala da će „Švindleri“ biti jako uspešni, tako mi osećaj govori da će i ovo biti dobro.* Sa ovom serijom ste povezali citat iz jedne vaše predstave koji glasi: Kada napunite šezdeset još traje vaš život, ali je vaša priča ispričana. Čini se, ipak, da niste dozvolili da vaša priča bude ispričana. Na koji način?- Verujem da je to stvar genetike, jer sam energiju i radoznalost nasledila od roditelja koji su bili izuzetno aktivni. Tata je bio slikar u kragujevačkom pozorištu, svestran čovek koga su zanimale mnoge stvari, od sporta do umetnosti. Mama je isto bila sjajna žena, puna ideja i uvek u pokretu. Tako treba živeti! Ne treba se predavati. Meni je, recimo, ovaj period izolacije došao kao poklonjen odmor i posvetila sam se stvarima za koje nisam imala vremena. Puno čitam, bavim se svojim hobijima, kulinarstvom, životinjama, rukotvorinama, tako da mi je sve ovo baš prijalo. U početku sam bila uvređena što ne mogu da izlazim, jer iako imam preko šezdeset pet godina, ne osećam se tako, ali sam bila vrlo disciplinovana. Sada krećem u nove pobede, jer sam napravila planove koje želim da realizujem. * Vaša karijera traje punih pedeset godina. Bezbroj sjajnih uloga kako u pozorištu, tako i na televiziji i filmu, mnogo značajnih nagrada, umetnički trag koji ne bledi. Sa kakvim emocijama opisujete sve te decenije?- Osećaj zadovoljstva je primaran, zato što nikada nisam imala neku preteranu ambiciju koja nadilazi moje mogućnosti. Umela sam da uskladim svoje želje prema sebi. Na početku karijere sam znala svoje mane, imala sam i strahove i veliku tremu, postoje uloge kojima apsolutno nisam bila zadovoljna, ali sam sve to prihvatala sa dozom humora i vedrine i mislim da je to jako bitno u životu. Mračiti i gledati na sve kroz negativnu prizmu nije zdravo, a ja to jednostavno i ne umem. Zato mogu da kažem da sam iskreno srećna. Stigle su i te silne nagrade, kojima se ne zanosim, ali one nekako obezbeđuju da možeš da budeš miran i da biraš uloge. Meni je sve došlo prirodno i verovatno bih, da mogu, ponovo sve isto uradila, istim putem išla. Glumac je u duši dete koje mnogo voli da se igra, a gluma je, svi znamo, igra. Naravno, ona zahteva odgovornost i ozbiljnost, ali u suštini vi ste stalno u nekoj lepoj igri i to je smisao ovog posla, s tim što sam ja uključila i mnoge druge stvari u svoj život. I slikanje, i ručne radove, i muziku, i pisanje, tako da sam slušala svoje porive i ostvarivala svoje snove. * Kada vas danas neko oslovi sa Daro, kakav je osećaj?- Mnogo mi je simpatično, naročito na pijacama. Čak i na ovom poslednjem snimanju „Kaljavih guma“ neki ljudi iz ekipe su me tako zvali. Nekako im je valjda zgodnije da kažu Daro. To je tako ostalo godinama, što je divno. * Ima li nade za bolji život u ovoj zemlji? – Moraćemo da se potrudimo i da se opasuljimo u vezi mnogo stvari. Da ne bacamo drvlje i kamenje na spoljni svet, nego da se mi uljudimo, da počnemo da budemo vredni i čestiti, bez podvala. To nije lako, jer je mnogo toga kod nas tokom poslednjih decenija propalo i otišlo dođavola i treba nam jedno pročišćenje. Ali, ne znam da li ćemo uspeti u tome. * Rekli ste jednom davno da vaš suprug, zbog sličnih umetničkih profesija, razume sve vaše kerefeke. Koliko bez njih ne biste bili to što jeste? – To su u stvari moji hobiji, radim pačvork i vez, imala sam puno izložbi, planiram još jednu na jesen. Intenzivno sam se time bavila i u izolaciji i ništa me ne mrzi. Ni da kuvam, ni da pišem, ni da sadim cveće i sređujem baštu. Lepota je u jednostavnosti života i malim radostima. Suprug me u tome lepo prati, ali je malo drugačiji. On je džez muzičar, puno svira, već dvadeset godina svira u „The No Smoking Orchestra“ sa Kusturicom, i više od mene voli da se povuče u tišinu i mir. Ponekad mu nije jasno odakle mi energija da se bavim tim stvarima, ali ja uživam, nikada nisam umorna, tako da sve dobro funkcioniše. Moje kerefeke su uvek tu.* Kraj svega što nas je zadesilo se polako nazire. Šta je, pored “Kaljavih guma”, u planu za naredni period?- Nažalost, sve je neizvesno, posebno kada je u pitanju pozorište. Sigurno je da do kraja juna neće biti predstava, a da li ćemo nešto raditi tokom leta zavisi od mnogih okolnosti. Ne znamo ni kako će izgledati naš život, a kamoli posao, mada sam optimista i verujem da će se stvari srediti brže nego što očekujemo. Nedavno sam u Ateljeu imala premijeru predstave „Lažljivice“, u kojoj igram sa Sekom Sablić, to je jako dobro počelo, pa se nadam da ćemo brzo nastaviti, i pokušaću da na jesen realizujem jednu televizijsku seriju koja je moj autorski projekat.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike