Dragana Anastasijević: Skrivene, retke i vredne priče

KARIJERA Dragane Anastasijević, voditeljke i autorke emisije „Ovo je Srbija“ na RTS, počela još devedesetih na Radiju Pingvin, a potom se sticajem okolnosti našla i u timu Ju info kanala. Rad na Javnom servisu je, kaže, nešto što je oduvek želela i zato se oseća privilegovanom što je danas deo te kuće. A televiziju doživljava kao veliku čarobnu kutiju koja pruža priliku da svaku priču osvetlite sa svih strana, da tragate za istinom i rečima, slikom, bojom i muzikom. – Već devet godina radim emisiju „Ovo je Srbija“ u kojoj sa koleginicom Zoranom Koršoš Nikolić i dopisnicima RTS odslikavamo život naše zemlje. Najbolje se osećam, naravno, kada predstvljamo njenu bolju, lepšu stranu. To su uglavnom talentovana deca koje ima u svakom kutku zemlje. Nezaobilazne su prirodne lepote, postoji mnogo predivnih krajeva do kojih su kamerom i perom prve stigle upravo ekipe RTS. Deo toga čine i jedinstveni ljudi koji čuvaju stare zanate ili oni što ne dozvoljavaju da odumre neko zapušteno imanje na selu. Upravo me takve priče ispunjavaju – skrivene, vredne i retke. PROČITAJTE JOŠ: „Kafe“ i na francuskom * Kako izgleda svakodnevica u našoj zemlji? – Ima u njoj svega pomalo. Manje lepih događaja, poput borbe ljudi sa vremenskim neprilikama kojih je bilo zaista mnogo ove godine. Tu su i deca koja nisu srećna kao neki njihovi vršnjaci. U vreme letnje sezone aktuelne su i informacije o preprekama na putevima, deonicama koje se rade, gužvama na naplatnim rampama… Srbija se kreće, putuje, ali i slavi sa sportistima. Upravo ta raznolikost čini život ove zemlje. * Radeći ovu emisiju, šta ste naučili iz prošlosti Srbije? – Najčešće su to priče o nekoj građevini, njenoj istoriji. Eto juče smo imali na terenu studente iz inostranstva koji u okolini Jagodine otkrivaju neolitsko doba. A i paralelno s izgradnjom južnog i juoistočnog kraka Koridora 10, kolege su usput s arheolozima otkrivale i nalazišta iz praistorije. Vrlo često novinari sa građevinarima otkrivaju i istoriju. To je lepota ovog posla, da saznaš nešto novo, otkriješ skriveno, da te put odvede tamo gde nisi ni mislio da ćeš da stigneš.SPREMNA ZA NOVE PROJEKTE * DA LI vam je emisija na RTS jedan od onih izazova koji ste priželjkivali ili očekujete još nešto da realizujete? – „Ovo je Srbija“ i ja „živimo“ zajedno već skoro deceniju. Čim toliko trajemo, čini mi se da smo se našli. Imam razne planove. Trenutno mi je dobro tu gde jesam, ali i otvorena sam za nove projekte, da se oprobam u drugačijim TV formama, možda čak i u radu iza kamere. * Na koji način dolazite do svih tih neobičnih priča i ljudi? – Dopisničku redakciju RTS čine 24 dopisništva i to je tim zaista iskusnih profesionalaca, koji iza sebe ima zaista mnogo pređenih kilometara u traganju za dobrom pričom. Reporter na terenu u svakom kutku Srbije – upravo je to ono što ovu emisiju čini jedinstvenom i to je recept da se otkriju teško dostupne priče. * Susrećete se često i sa situacijama koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Da li se sećate neke koja vas je najviše pogodila? – Sve te priče koje su „promenile“ život nekim ljudima i nama pružaju dodatnu satisfakciju i daju novi smisao i svrhu našem poslu. Sećam se posle priloga emitovanog na RTS sredinom decembra prošle godine, najboljoj učenici Srednje poljoprivredne škole u Kraljevu Milici Simić i njenoj majci stigla je pomoć iz mnogih mesta u Srbiji i inostranstva. Za kratko vreme, njihova kuća u Žiči završena je i kompletno opremljena. U našoj emisiji objavili smo i priču o dvogodišnjoj devojčici koja boluje od retke neuromišićne bolesti glikogenoze. Ona je u bolnici u Beogradu sa majkom i živi zahvaljujući aparatu za disanje. Meštani sela Klenike kod Bujanovca prikupljaju pomoć, kupljen je jedan od sedam aparata koji su neophodni devojčici za život u svojoj kući. Njen otac Goran dobio je posao u organizaciji „Norveška narodna pomoć“. * Kakav je danas puls Srbije? – Stalno se nešto dešava, kreće se, stvari se i kad ne izgleda tako, ipak, pomeraju. Mislim da je puls Srbije u ritmu. Ali moramo da se trudimo, imamo inicijativu, nema ništa od apatije, žaljenja i čekanja da nam neko reši problem. PROČITAJTE JOŠ: Mile sagradio „Kuću bez krova“ * Završili ste književnost, a izabrali novinarstvo. Zašto? – Književnost sam završila da bih pre svega bila pismena, jer smatram da to mora da bude svako ko se bavi ovim poslom. S druge strane i u njoj sam tragala za pričama. Dve moje ljubavi su čitanje i reči izgovorene i napisane javno. I upravo je zbog toga novinarstvo moj izbor.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike