Sava Dimitrijević hroničar Leskovca

„Ovo druženje počećemo sa starom leskovačkom izrekom. Nekada su berbernice bile radio, a kafane televizija……“ – Tako priča Sava Dimitrijević.

O ljudima, kućama, sokacima, mirisima, baštama starog Leskovca. O vremenu poštovanja bez sujete i mržnje. O najbogatijem i industrijski najjačem gradu Kraljevine Jugoslavije. O Leskovcu kao fenomenu pola veka istražuje, beleži, čuva od zaborava – Sava Dimitrijević.

Sada je na leskovačkom korzou gde su se mimoilazili mladost i starost, svadbe i sahrane, gde je u nekoliko stotina metara od današnje robne kuće do spomenika oslobodiocu stajao ceo životni krug. 14. Savina knjiga u skromnih 100 primeraka uskoro pred čitaocima.

A onda je krenuo sunovrat, stradanje i razaranje nekada kraljevskog grada i privrednog gorostasa. Savezničko bombardovanje 1944, po dolasku partizana sramno rušenje i skrnavljenje spomenika kralju Aleksandru, pa krvave ideološke likvidacije uglednih Leskovčana i 1948. pljačka zlata, čak i sa vratova žena. I o tome piše Sava Dimitrijević.

“Nema dana da nešto ne napiše. Neumorno i u 87. književnik, hroničar i gotovo 70 godina novinar”, kaže Saša Stojanović, izdavač.

Zaturile su se negde leskovačke bašte, ali Sava ne odustaje od svoje misije. Pratioce na društvenim mrežama svakodnevno uči kako se voli Leskovac.

„Da bi voleo svoj grad nije dovoljno da se rodiš u njemu, morate da se poznajete, da dišete zajedno, mora uvek biti s tobom i kad putuješ da ga poneseš sa sobom“, napisao je ovih dana. Da li smo dostojni i svesni onoga što za Leskovac čini.

(RTS)