Šabac: Život sa multiplesklerozom

Nemanja Perić na posao dolazi sa majkom jer od nedavno rade u istoj novinskoj kući. Simptome multiple skleroze, osetio je kaže, pre šest godina, posle završeg fakulteta, a pravu terapiju dobio tek tri godine kasnije. Otežana motorika nije ga sprečila da se druži, nastavi da trenira plivanje, osvaja medalje i sačuva osmeh.

“Svako jutro, osim srede, idem na bazen i plivanje! Onda dolazim na posao i zahvalio bih se gazdi, direktoru i kolegama svim, zato što svi imaju razumevanja za mene. Sad mi je plan, ako hoćete iskreno, da me pošalju na paraoplimpijske igre da plivam tamo u Parizu, ali bez medalje se ne smem vratiti kući”, kaže Nemanja Perić, iz Šapca.

Nemanjina borba lakša je uz podršku porodice i prijatelja. Ipak, za potrebe obolelih od MS-a potrebno je više razumevanja društva.

„Svi te nekako gledaju sa nekom rezervom. Ja ili muž, svejedno, uvek moramo da mu se nađemo, moramo biti tu ako mu treba zakopčati košulju, ako treba zavezati patike ili tako nešto, podgrejati ručak jer on te fine stvari ne može da obavlja. Teško se kreće”, navodi Milica Perić, Nemanjina majka.

Tribina u Šapcu bila je prilika da se čuju korisna iskustva: kako prihvatiti činjenicu da je bolest promenljiva i da se nikada ne zna kako će se završiti dan, kako u tim okolnostima žive tinejdžeri, kako prihvatiti saznanje da prerano moraš u penziju ili vest da ćeš sa takvom dijagnozom postati roditelj.

Slađana Obradović, iz Udruženja obolelih od MS Šabac ističe: „Mi smo uspeli da dobijemo dosta stvari – bazen, pozorište, teretanu, međutim, može još dosta toga da se uradi i pomogne nama kao osobama sa invaliditetom. Dosta nas ima problema sa hodom i to je kod većine, najveći problem!”

Iako je multipleskleroza bolest sa hiljadu lica, iz šabačkog Udruženja poručuju da je treba prihvatiti kao način življenja, kao prepoznatljivu značku na reveru, zbog koje će vas pravi prijatelji istinski voleti.

(RTS)