Priča o Neđu Grujičiću, poslednjem lučaru iz Murtenice

Da ga starost ne pita gde mu je bila mladost, dok je bio u punoj snazi, Neđo je po luč išao duboko u šumu, danas i ne mora.

“Tih panjeva ima dosta, ja ovako u penziji dokon, pomalo tražim, navadim, odnesem i za lijek, i za vatru, i za katran i za smolu, za svašta. Sve sam ćero luč s konjem i to je se naviklo, ne more se bez toga, to mi je neka… potkrepi me”, navodi Nedeljko Neđo Grujičić, iz Draglice, Murtenica.

I ne samo zbog luča, ni vrta ne bi imao da nema konja.

“Ovo se malo između kamenja provrda sa konjem i napravi vrt, posije luk. Ovde nema gasova od traktora, nema ni vještačkog đubriva, nema ni prskanja od nečega. Ja posadim luk, uzmem pepela i preprskam lije, nema crva, nema ništa. On kaže – oh skupo ti! Da je vidijo ovaj moj znoj, ovu muku kako se ovde drma sa ralicom, ne bi mu bilo skupo!”, nastavlja Neđo.

Šalom i pričama o murteničkim zgodama i nezgodama proda sve što odnese na pijac – i luč, i povrće, i lekovite bilje, rukotovorine njegove Vide s kojom je ćerke na put izveo. Spremni da se nađu komšiji.

“Tamo imaš i ticu, i muniku, i zeleniku, i ivu, i zovu, i jovu, ma nema šta nema! Murtenica je jedna lepa planina, nije to ono što kažu, kaki si ko da si iz Murtenice, ima nas i dobrih iz Murtenice, možda si to primetila”, smeška se Neđo.

I nikud ne bi iz Murtenice, čuvaju ognjište! Možda se unuci vrate da medenica opet zveči.

 

(RTS)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike