Krajputaši – da se ne zaborave junaci

Sa bojnih polja porodicama srpskih seljaka stigla je sloboda, ali ne i tela njihovih najmilijih. Da se junaci ne zaborave, ali i da rodbina ima mesto za tugovanje i oplakivanje podizani su im – kameni belezi. Raznim umetničkim tehnikama, kamenoresci nisu želeli prvenstveno da ostave svoj likovni i pisani pečat već da privuku pažnju putnika namernika.

“Na taj način su rođaci dakle pored puteva, uglavnom uz seoske drumove podizali spomen obeležja koji je preko epitela pokazivao svim prolaznicima i putnicima na hrabrog vojnika i njihovog rođaka koji je stradao u borbi za oslobođenje Srbije”, objašnjava Nenad Karamijalković koautor monografije „Krajputaši Šumadije”.

Svaki spomenik je priča za sebe: na njemu su uklesani podaci o pokojniku, koliko je živeo, koju je školu učio, u kojoj četi je ratovao, o njegovom junaštvu, o ljubavi i koga je za sobom ostavio.

“Najtužnije je kada je podignut jedan spomenik za dva rođena brata. Na primer ovaj u Guberevcu koji je podignut za četvoricu braće i sina jednog od njih, a svi stradali u Prvom svetskom ratu“, navodi Milica Tomić Koautor monografije „Krajputaši Šumadije”.

Nadgrobno obeležje bez groba najčešće je rađeno od monolitnog kamena sa ornamentalnim linijama i epitafom, ali se razlikuju po formi.

“Na tvrđim materijalima su rađeni plići ornamenti, a na mekšim poput ovog peščara duboki ornamenti sa čitavim ljudskim figurama“, kaže Đorđe Milovanović, koautor monografije „Krajputaši Šumadije.

Spomenici krajputaši u narodu poznati i kao „kamene knjige”. Višestruko obavezuju na čuvanje. Ovom monografijom nisu samo sačuvani podaci o pokojnicima već i deo duhovnosti Srbije osamnaestog i devetnaestog veka.

(RTS)


Ostavite komentar