Gde se očuvao običaj drugaričenja – uvršten na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa

Svake godine na Pobusani ponedeljak meštani Drmna sa svojom decom izlaze na Mlavu. Pošto se tri puta poljube kroz venac od vrbovog pruća i razmene poklone, dečaci postaju pobre, a devojčice druge. To je “drugaričenje”.

„Znači da ćemo zauvek da ostanemo najbolje drugarice i da ćemo večno da se volimo i da se družimo“, kaže devojčica. Druga dodaje: „To znači da mi svake godine se drugaričimo, da smo mi najbolje drugarice“. „Da si pravi prijatelj“, dodaje dečak.

Drugaričenje se prvi put pominje u Vukovom Srpskom rječniku iz 1818. godine, ali je svakako starije. Do danas se zadržalo u podunavskim selima Braničevskog okruga i severnim delovima Stiga. Ponegde se zove i “kumačanje”.

„Ovaj običaj je poseban, zato što se deca kao mala, devojčice i dečaci, zaklinju na jedno dugovečno prijateljstvo i na ljubav i na poštovanje“, navodi dr Dragan Ivić, predsednik MZ Drmno.

Drugaričenje se obično obavlja pored nekog potoka ili reke, ako je ima. Venac se baca u vodu kako bi i prijateljstvo teklo kao ona. Jednom zbratimljene, pobre i druge to ostaju za ceo život.

„Dan danas to traje. Nikad nismo prekidali, ali danas eto malo da se podsetimo. Malo i šala, ali četrdeset godina smo pobre, drugari. Toliko traje drugarstvo i trajaće dok smo živi, što kažemo. Preneli smo na našu decu“, ističu Miloš Bogdanović i Ivica Ugodić, pobre iz Drmna.

„Ja sam imala isto drugu i moja deca imaju druge. Ja imam tri ćerke tako da selo je bogato decom, i hvala Bogu ima nas u velikom broju, to je najbitnije“, naglašava Nada Bogdanović, iz Drmna.

Drmno se u požarevačkom kraju izdvaja po velikom broju dece, pa je ovde drugaričenje i najmasovnije. Pre dve godine ovaj običaj upisan je u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

(RTS)