Sanja Kljajić je gostujući u Dnevniku RTS-a izjavila da je zaštita dečaku neophodna i da nadležni centar za socijalni rad mora na tome da poradi. „Kao prvo, da utvrdi o čemu se radi“, kaže Kljajićeva.
“Bojim se da se u ovom slučaju ne radi o lakom radu, niti o dostojanstvenom radu, nego se radi o zloupotrebi dečjeg rada. Naravno da treba videti na koji način uopšte je dečak angažovan da obavlja ove poslove, a onda utvrditi i kolika je odgovornost roditelja za rizik u koji je dečak doveden jer na ulici radi nešto za što nije zaštićen dovoljno formalno-pravno“, kaže Kljajićeva.
Niko, dodaje, ne kaže da deca ne treba da rade.
“Dakako da deca treba da rade, ali treba da rade lake poslove. Poslove koje podstiču njihov razvoj, koje im dozvoljavaju i ostavljaju dovoljno vremena za ispunjavanje školskih obaveza, pa čak i popunjavanje slobodnog vremena, koje doprinosi njihovom razvoju. Ali, nikako se ne smeju dovoditi u rizik da njihov rad bude zloupotrebljen“, napominje Kljajićeva.
Na pitanje kako tu povući granicu, jer ima dece koja žive na selu, čiji roditelji imaju imanje i oni vrlo često pomažu roditeljima u tom poslu.
“Dakle, radeći poslove, dete ne sme da bude izloženo teretima, podizanju teških predmeta, ne smeju da budu izložena hemijskim i fizičkim supstancama koje mogu da ugroze njihovo zdravlje, ne sme da bude ugroženo njihovo školovanje i slobodno vreme. I ono što bih istakla kao veliki iskorak Republike Srbije jeste donošenje Uredbe o utvrđivanju opasnih poslova za decu. Jer postoji ta uredba iz 2017. godine, čak postoji i nacrt njene izmene koji još nije usvojen, ali u pripremi je. I tu su popisani otprilike i uslovi i vrste poslova koje deca na određenom uzrastu ne mogu da obavljaju“, ističe Kljajićeva.
Ono što nedostaje, ukazuje, jeste uredba o lakim poslovima.
“Ali moram da kažem da smo prilično zavedeni predrasudama o dečjem radu. I u stanju smo da izlaganje dece nekim opasnim poslovima tumačimo kao dobrobit za dete i porodicu, što nije. U svakom slučaju moramo više i u medijima da govorimo šta je to nepoželjan rad i zloupotreba dečjeg rada“, navodi Kljajićeva.
Svako izlaganje deteta svemu onom što predstavlja na neki način kršenje ljudskog dostojanstva, integriteta deteta, fizičkog blagostanja jeste fizičko nasilje, ali i ako dete prisustvuje nasilju među roditeljima, takođe predstavlja nasilje i nad detetom.
“Zakon pokušava upravo da obuhvati sve vrste nasilja i da pobroji vrste fizičkog nasilja i kao što rekoh, to je preporuka Komiteta za prava deteta u UN, koji kontroliše ispunjavanje obaveza svake države koja je potpisnica Konvencije o pravima deteta. Ono što je zabrinjavajuće u Srbiji jeste da smo mi nekako mnogo oguglali na nasilje“, navodi Kljajićeva.
Podseća da je i ustavna obaveza svakog građanina u ovoj zemlji da prijavi nasilje.
“Toliko retko se dešava. U stanju smo da zatvaramo oči pred nečim što nam se dešava tu, oko nas. Ukoliko čujemo da je nasilje prisutno u porodici koja živi pored nas, imate retko kada prijave. Dakle, mi moramo kao društvo da poradimo nešto na tome da opet vratimo one stare vrednosti da sve što se dešava oko nas je deo nas“, ističe Kljajićeva.
Izmene zakona definišu i nove oblike nasilja.
“Novi oblik nasilja jeste zloupotreba dece u cilju sklapanja dečjih brakova. Konačno smo uspostavili neku terminološku jasnoću kada definišemo ove stvari. Dečji brak ne mora biti formalno sklopljen brak pred matičarem i pred određenim organima. To su zajednice u koje ulaze maloletna deca. Dakle, pričamo o dečijem braku ukoliko je jedan od partnera maloletan. Jer upravo i tu imamo jednu novinu. Konačno, Porodični zakon definiše šta je to dete. Dete je svaka osoba do 18 godina. Pa onda idemo dalje. Brak može da sklopi samo punoletna osoba, dakle, iznad 18 godina, što do sad nije bio slučaj, nego je u Srbiji bilo moguće da dete iznad 16 godina sklopi formalnu bračnu zajednicu uz odobrenje suda i mišljenje organa starateljstva“, napominje Kljajićeva.
To se, dodaje, sada zove rani brak i preporuka Komiteta za prava deteta, jeste da se onemogući i ta vrsta bračne zajednice i ostaje treća forma – vanbračna zajednica dece koja su mlađa od 18 godina.
Dodaje da postoje slučajevi gde se takva vrsta zajednice sklapala između dece starosti 12 godina.
“Republički Zavod za socijalnu zaštitu inače prati ovu pojavu, ali samo u socijalnoj zaštiti. Naši podaci kažu da je reč o otprilike 260 i nekom slučaju na godišnjem nivou“, kazala je Kljajićeva. Ona naglašava da se ovaj podatak odnosi samo na slučajeve kada sa decom i porodicom radi Centar za socijalni rad. Dečjih brakova inače ima mnogo više.
„Ona tamna brojka je daleko veća, o čemu govore nova istraživanja koja sprovode nevladine organizacije“, dodaje.
To, ukazuje, i jeste problem jer deci ne možete adekvatno da pomognete.
„Ako imate u pitanju tako mlado dete jasno vam je da ono prekida proces obrazovanja, da tu često dolazi do maloletničkih trudnoća koje sa sobom nose dodatne rizike i probleme i da je to jedan zatvoren krug“, zaključila je Kljajićeva.
(RTS)