U Srbiji ne postoji pravni okvir koji policiji dozvoljava upotrebu bilo kakve tehnologije za prepoznavanje lica, ali se o tome godinama govori. Dva puta je povlačen zakon, a najčešće primedbe bile su da se zadire u privatnost građana i da se softver može zloupotrebiti.
„Ideja je da se policija, kada postoji događaj za koji postoji stepen sumnje da je u pitanju krivično delo, obrati nadležnom tužiocu koji bi se, ako smatra da je zahtev opravdan i potreban, obratio sudiji. Sudija je treba da izda ili ne izda nalog za korišćenje ovakve tehnologije“, objašnjava zamenica sekretara u MUP-u Milica Bondžić.
Zaštita podataka
Poverenik kaže, ako bi počelo korišćenje takvih tehnologija, trebalo bi da se razdvoje podaci onih koji su učinili krivično delo od ostalih građana koji bi, kako kaže, trebalo slobodno da šetaju ulicama.
„Ne da snimamo sve, pa da među njima tražimo, nego da baze podataka onih koje tražimo ubacimo u softver koji će da prepozna samo one koje eventualno nađe u gomili ljudi. Dakle, ostali da ostanu nepoznati softveru, ali i bazama podataka“, navodi Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Milan Marinović.
Kakva je praksa u regionu
U regionu sistem za prepoznavanje lica koristi od 2014 .godine Slovenija.
„Obrađivanje biometrijskih podataka je ograničeno na krivična dela. Ne koristi se i za druge policijske zadatke. Policajci mogu, ako dozvoljavaju okolnosti, da uporede otiske prstiju i fotografije osumnjičenih sa fotografijama drugih osobama koje su snimljene“, kaže ekspertkinja za zaštitu podataka u Sloveniji Rosana Lemut.
Različit je pristup ovoj temi i u državama Evropske unije. Traže balans da u isto vreme građani budu zaštićeni od kriminalnih aktivnosti, a privatni podaci od zloupotrebe.
(RTS)