Ivanković: I dalje ne znamo ko je sve bio izložen tragediji u Ribnikaru, nemamo sistem podrške

Učenik sedmog razreda Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu K. K. pucao je iz pištolja na obezbeđenje škole, nastavnicu i učenike. Na licu mesta ubijeno je osam učenika i radnik obezbeđenja, dok je teško ranjena devojčica Angelina Aćimović kasnije podlegla povredama. 

Zamenica direktora organizacije Evropska pomoć žrtvama i članica Radne grupe za izgradnju memorijalnog centra Aleksandra Ivanković kaže za RTS da se zapravo ne zna koliko je žrtava kako ovog zločina, tako i masovnih ubistava u Duboni i Malom Orašju.

“Mi viktimizaciju posmatramo kao koncentrične krugove. Najviše su pogođeni roditelji ubijene dece, zatim povređeni, pa oni koji su bili u učionici i tako dalje, tako da možete da vidite te koncentrične krugove kako se šire. Međutim, mi zapravo znamo jako malo van možda ta prva dva kruga. Mi ne znamo kako su, na primer, tetkice u školi podnele činjenicu da je možda trebalo da očiste učionice i prostorije škole nakon ubistva”, navela je Ivankovićeva.

Ukazuje da bi prema Evropskoj direktivi o pravima žrtava, koju je Srbija prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju EU dužna da poštuje, trebalo identifikovati svaku osobu koja na neki način trpi posledice ovih tragedija.

“Treba da bude identifikovana, treba da bude registrovana, njihove pojedinačne potrebe treba da se procene i da se onda na te potrebe adekvatno odgovori. I to je nešto što u Srbiji ne postoji. Mi i dan danas ne znamo ko je tačno sve bio izložen ovoj tragediji i ko i na koji način trpi posledice“, ukazala je Ivankovićeva.

Srbija nema sveobuhvatan sistem za podršku žrtvama

Na pitanje kako može da se pomogne žrtvama, Aleksandra Ivanković ukazuje da postoje komparativne prakse koje se koriste i na koje se oslanja kako bi se radilo sa preživelima. Srpski stručnjaci tako sarađuju sa norveškim timom koji ima iskustvo nakon zločina koji je počinio Anders Brejvik.

Objašnjava da pomenuta evropska direktiva, između ostalog, zahteva od država da uspostave sveobuhvatan sistem za podršku svim žrtvama.

„Takav sistem u Srbiji ne postoji – 2020. je usvojena nacionalna strategija o pravima žrtava, koja apsolutno nikud nije stigla sa implementacijom. Sistem podrške žrtvama ne postoji  – nije postojao 3. maja 2023, ne postoji ni 3. maja 2024. Imate jednu ogromnu prazninu u sistemskom odgovoru. Tako da je to nešto od čega treba da se počne“, poručila je Ivankovićeva.

Pojašnjava da treba da se razgovara o pravima žrtava u policijskoj istrazi, o pravima žrtava u tužilaštvu, pravosuđu, zdravstvenom  i obrazovnom sistemu.

Žrtve će teret majskih događaja nositi do kraja života

Gubitak i bol roditelja ubijene dece je nenadoknadiv i nemerljiv.

“Danas je tek prva godišnjica i danas je verovatno najteža godišnjica, ali to ne znači da će sutra roditeljima ubijene dece i roditeljima dece koja i dalje idu u tu školu biti mnogo lakše. Taj gubitak je nemerljiv i nepovratan“, istakla je Aleksandra Ivanković.

I dok je važno da razumemo šta se dogodilo, isto tako je, navodi Ivankovićeva, bitno i da gledamo na postojeći moment i u budućnosti – da saznamo šta je žrtvama potrebno i na koji način možemo da ih podržimo u narednom periodu.

(RTS)