Granica između empatije i hladnog razuma – kako razlikovati prevaranta od osobe u nevolji

Jednima je pričao da mu je otac u bolnici, drugima da mu je dete u Urgentnom centru. Nema telefon kod sebe da pozove porodicu. Kako su nam rekli iz Ministarstva unutrašnjih poslova, ovaj slučaj im niko nije prijavio.

Nameće se pitanje da li nas ovakve stvari čine nepoverljivim i neosetljivim čak i kada neko zaista ima problem.

Sociolog Vladimir Vuletić podseća da živimo u modernom i sve više individualizovanom društvu, gde gledamo pre svega sebe i svoje interese.

„S jedne strane, postoji problem što emotivna vrsta poverenja nedostaje kada vam se obrati neko koga ne poznajete, a s druge strane zaista postoji i problem velikog broja prevara, da vam se ljudi često obraćaju za pomoć, a da zapravo nije reč o tome“, navodi Vuletić.

Kosi se ovo sa onim što nas uče u porodici i školi, da treba uvek pomoći komšiji, članovima porodice, pa čak i nepoznatim ljudima. I psiholozi kažu slično.

„Napravili smo neku sigurnu zonu unutar sebe, ali nekako sad i kada pogledamo naše komšije često to nisu starosedeoci nego često dolazi do promene komšija. Čini mi se da ono kako su naši roditelji, bake odgajani i kako su znali, recimo, ko im je prvi sused i uvek su bili tu, čak za pomoć, ključeve (od stana), mislim da je to sad misaona imenica“, napominje psihološkinja Jovana Stojković.

Bilo je prevara i prethodnih godina. Mnogi se sećaju čoveka koji je na benzinskim pumpama molio za novac za benzin, uz priču da ima pečenjaru, ali je zaboravio novčanik. Neki na ovaj način pokušavaju da zarade i ispred bolnica.

Prema rečima Vuletića, nije sramota biti naivan.

„Na kraju krajeva, naš osećaj je ono što nas u određenoj situaciji i određenom trenutku motiviše da učinimo neki korak. Kada vidite da je neko zaista u nevolji negde se budi taj, rekao bih, altruistički momenat u čoveku, a sa druge strane, naravno, ne treba biti zaista ni potpuno naivan i nasedati na svaku priču ljudi“, dodaje poznati sociolog.

Jovana Stojković savetuje građanima da kao eksperiment da li je nekome zaista potrebna pomoć, ponude nešto od hrane.

„Tako možemo da vidimo da li će ta osoba to prihvatiti, jer često se dešava da kažu – pa ne, ne treba mi hrana, nego isključivo novac – tako da tu već možemo videti da se radi o jednoj vrsti prevare“, ističe Stojkovićeva.

Teško je zakonom regulisati humanost i empatiju, ali se negde mora početi. Kod nas, prevaranti često ne budu kažnjeni pa zato nije čudno što se, i kada je pomoć zaista potrebna, malo ljudi odlučuje da pomogne.

(RTS)


Ostavite komentar