Zgažen šešir profesora Koste Vujića, šlem za nastavnike

Pred kraj četvrtog razreda gimnazije moje odeljenje je, zbog toga što je bilo izrazito "fino", ostavila razredna i oko polovina profesora. Nisu više hteli da dele tablu sa nama. Postavljali smo po pravilu besmislena pitanja, bili nesnosni, izlazili s časova tek onako, dolazili u nevreme, kasnili, pevali… Često smo preterivali, ali nikom nije palo na pamet da izvuče stolicu profesoru. Ko zna, možda je to bilo sledeće.

Na prozivci, u odeljenju, povodom 20 godina mature, raspoređeni onako kako smo sedeli na kraju četvrtog razreda, bilo nas je oko polovine, možda petnaestak.

To nije bilo ni najmanje čudno. Neko živi u Kanadi, neko u Sloveniji, a neko u Novom Sadu i Beogradu. Na to smo već navikli.

Zapravo, to više niko i ne primećuje.

Pored onih standardnih stvari o tome gde ko živi, šta radi, "nova razredna", ta divna gospođa koja je znala da nema drugog načina da se izduva balon pun straha od prijemnog ispita, testosterona, neuzvraćenih ljubavi, "Prodidžija" i odlaska u "beli svet" sem da se taj balon sam od sebe "izduši", postavlja nam uobičajena pitanja – ko, gde, šta, kako, žena, muž, deca…

Smejemo se, prilično glasno, dobacujemo, komentarišemo, kao u gimnaziji…

Ali svi, primećuju jedno – zaglušujuću buku i kakofoniju koju prave sada već četrdesetogodišnjaci pod naletom sećanja i emocija.

Stišavamo jedni druge, odviknuti od tolike buke. Posle 20 godina deluje poprilično neobično. Kad si srednjoškolac, pojma nemaš o tuđoj perspektivi, pogotovo o perspektivi profesora. Barem je tako bilo u mom slučaju.

Ali, nisam siguran da danas slučaj iz Trstenika deluje neobično kako bi sigurno delovao pre 20 godina. Nije bilo mobilnih telefona, nije bilo interneta te brzine, mreža bez kojih danas ne možemo da živimo i da ne nabrajam.

Kako bi se sve završilo, to znaju svi oni koji su živeli ili žive u malom gradu. Mala mesta se hrane pričama drugih i uvek je trava negde zelenija.

Međutim, gde je tu Profesor, onaj sa velikim P? Gde mu je mesto u društvu, ko mu danas poželi dobar dan na ulici, ko s njim razgovara kao sa profesorom, stubom jedne zajednice. Koliko uopšte razumemo da je jedino što čoveku ne možeš da oduzmeš to što taj čovek zna, njegovo obrazovanje i njegovo vaspitanje. I da nam to daju, poklanjaju ti ljudi, džabe, često bez zadrške, neki od njih neretko na večnim zamenama.

Možda je trenutak da postavimo pitanje – kako, uopšte, nekom padne na pamet da izvuče profesoru stolicu, snima pad profesorke mobilnim telefonom, smeje se i sve to postavi na mreže. 

I jedini odgovor koji ja imam je da su vaspitanje i obrazovanje, da smo to mi. To su kuće, to je nedeljni ručak, to su biblioteke, to su odnosi sa komšijom, to je parkiranje, to su dvorišta, to su školske priredbe, to su odnosi i razgovori sa decom, to je učenje napamet, to je olako popravljanje ocena. To su, naravno, i sve petice i bezbroj fantastičnih klinaca.

Ali, to su i svi gurui, influenseri, mediji, rijaliti zvezde, nadrinaučnici i ostali koji nam govore da oni bolje znaju našu decu od nas samih, da umeju bolje da ih vaspitaju i da sigurno negde grešimo i svo vršnjačko nasilje pored kog se prolazi kao da je to nešto normalno, da to snaži duh i pomaže detetu da očvrsne.

Nije sve u čvrstini, nije sve u parama, biće da je nešto i u onome što kaže Dositej: Knjige, braćo, knjige…

Pa ipak, na smerovima za matematiku, fiziku, hemiju, fizičku hemiju, redovno jednocifreni broj prijavljenih brucoša. Na srpskom nešto više, svakako nedovoljno. A šta ćemo kad ne bude profesora? Čini mi se da sat otkucava.

I tu izmaknutu stolicu, izmakli smo svi mi ili smo, makar, pomogli da bude izvučena. Zato mislim da me osećaj ne vara i da se zbog toga mnogo ljudi oseća iskreno posramljeno. Koliki je taj broj, možda nije ni važno.

Nadam se, ipak, da imamo pravo na popravni.

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike