Zavisnost od kapi za nos – pakao iz kog sam jedva izašla

Utvara skače na mene i davi me svojim tananim rukama. Opirem se, batrgam. Ona sve jače steže, nemam daha, gušim se. Kraj.

Budim se i dišem na usta vrlo duboko. Mokra od znoja. Ponovo sam sanjala da me neko guši. Nos mi je potpuno začepljen, ne mogu da udahnem. Strah. Brzo tražim kapi za nos koje mi stoje pored kreveta. Ubrizgavam i noćna mora polako prestaje. Mala boca ponovo me je spasila.

Skoro tri godine svaku drugu noć imam sam slične snove. A sve je počelo blagom prehladom.

Kao i svaki put pre toga, kupujem kapi za nos da olakšam sebi disanje. I umesto da prestanem posle četiri-pet dana, kao što je doktorka i preporučila, nastavljam da ih koristim.

Prvo dva-tri puta dnevno, a onda sve češće i češće. Kapi, sprejevi, svejedno. Non-stop ubrizgavam. Na fakultetu, poslu, u izlasku, tokom sastanaka. Na dva-tri sata. Vazduh prolazi bez smetnji, uživam.

Imam jednu bocu u stanu, jednu u torbi i jednu na poslu. Ne smem da ostanem bez svoje droge. Ako ih nema, hvata me panika da ću da se ugušim.

Nekoliko puta sam (znam da nije higijenski) žickala od prijatelja da mi daju kapi. Neki nisu hteli, a neki jesu kad su videli da sam na granici da poludim ako ih "sad i odmah" ne ubrizgam u nos.

Noćna mora nedeljne večeri 

Jedne nedeljne večeri ostajem bez kapi. Nijedna apoteka ne radi. Kuda, kako, šta dalje? Ludim i osećam kako mi glava pulsira.

U panici pretražujem sve džepove, torbe, fioke, svaki pedalj u stanu da nađem bar istrošenu bocu i iz nje iscedim kap. Nema.

Vičem na sebe i sestru kako smo bile tako glupe da ostanemo bez rezerve. Ulećem u kupatilo, hvatam se za kadu i počinjem da plačem. Nos zapušen, ja se grčim, sedam na pločice i ne mogu da dođem do daha.

Gotovo je, ne znam šta ću sa sobom. Ni sestra ne zna kako da mi pomogne. Plače i ona. Nemoćna, zove mamu i tatu da dođu iz Kovina (50 kilometara od Beograda) i oni mi od kuće donose kapi spasa.

Nisam se opametila. Ne vidim znake zavisnosti. Nastavljam da ih koristim, uvek imajući rezervu. I tako još dve godine.

Gotovo uništena sluzokoža nosa 

Posle jedne od noćnih mora sa gušenjem, rešavam da iz tog pakla moram da izađem kako znam i umem. Ne mogu više da spavam sa strahom ispod jastuka.

Na pregledu kod ORL-a saznajem da mi je sluzokoža nosa gotovo uništena. Njena prirodna boja je rozikasta. Moja je bila plava! Gotovo uništena.

Hemijske supstance u kapima i sprejevima zamalo su mi uništile jedinu funkciju nosa –disanje, jer sam rođena bez čula mirisa.

Najzaslužniji za izazivanje zavisnosti bili su, kako sam saznala, kortikosteroidi u tim kapima. Oni su mi nos otčepljivali samo privremeno, vazduh je prolazio. A kada njihovo dejstvo prođe, ponovo se javlja potreba za kapima. I tako u krug.

Strah koji parališe – pobeđen 

Borba da vratim u normalu trajala je dugo, sigurno oko godinu dana.

Tokom "skidanja" sa kapi za osećala sam se kao kad se Kristijana F. u knjizi "Mi deca sa stanice ZOO" odvikava sa heroina.

Lekovi, blagi sprejevi, inhalacije raznim travkama. Kolekciju od desetak različitih bočica sam pobacala da ne padnem ponovo u iskušenje.

Tresla sam se i plakala ako mi se nos i malo začepi. Borba za goli život. Znala sam, međutim, da nema povratka nazad u onaj pakao. Morala sam da izdržim. Ni sama ne znam koliko noći nisam spavala.

Utvara je dolazila sve ređe, a na kraju je i prestala da me posećuje.

Teškom mukom sam uspela da se odviknem. Zavisnost je, kao i svaka, ostavila posledice. Sluzokoža nosa je ostala oštećena, pa i sad ponekad osećam poteškoće tokom disanja. I koliko god se mučim sa zapušenim nosem, ne kupujem.

U taj krug pakla ne ulazim više. Znate onu "otrovi se čuvaju u malim bocama"? Farmaceuti, razapnite me, ali verujem u to.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike