Zašto pristajemo da se zarazimo zbog zabave

Želim u ovom tekstu da osvetlim jedan fenomen koji se ređe uzima u obzir kada se apeluje na ljude da se ne odaju zabavnim i razbibrižnim aktivnostima. Naoko svi koji upozoravaju su u pravu: da li želite da budete zaraženi zato što se zabavljali, šenlučili, poželeli svoj komad mora u Grčkoj ili rešili dete da pustite da proslavi kraj srednje škole?

Odgovor moralista može biti samo jedan: to je nedostojno ponašanje i nema opravdanja što se kovid virus širi zbog puke zabave! Ipak, nešto drugo i daleko dublje je po sredi što donekle opravdava svadbare, deveruše i navijače kao kliconoše koji šire zarazu. 

U ljudskoj prirodi nalaze se dve stvari, a obe su vrlo duboko ukorenjene: prva je da se ponavljanjem istih prijatnih stvari branimo od pomisli na smrt (kao jedini potpuno jedinstveni događaj koji se svima dešava samo jedanput), a druga je da se odavanjem zabavi ili strasnim praćenjem nekih stvari kao što je fudbal ili venčanje sklanjamo od ozbiljnih misli i odluka, i na koncu opet od misli o smrti.

Često me pitaju u čemu je najveća razlika između romana i života. Odgovor je pomalo paradoksalan. Nije najkrupnija nesličnost u tome što je život prozaičan, a literatura fantastična, dakle nije na prvom mestu to što je u životu sve nekako obično, a na stranicama romana sve neobično, već je nesličnost u nečem daleko dubljem: knjiga mora biti jedinstvena i neponovljiva, sve mora da se dešava upečatljivo i jedanput.

Otud ono što najbitnije odlikuje dobru knjigu jeste to što ona ni za trenutak ne gubi vreme. Zato dobra knjiga, iako priča o životu, još od antičke književnosti uporno liči na smrt. 

Život je sasvim suprotan. On je sklon ponavljanjima, istim malim glupim ritualima, i upornim vraćanjem na mesta gde nam je bilo lepo. Zašto ovo činimo, već je jasno po gornjim redovima. Kada završimo letovanje u nekoj divnoj uvali grčkog mora, kažemo samo jedno: "vratiću se".

Ovo opsesivno vraćanje na mesta gde nam je bilo lepo, koje liči na vraćanje jegulja ili lososa na mesto mrešćenja, kod čoveka je direktno povezano sa paničnim negiranjem protoka godina i starenja.

Imamo, naime, nejasno uverenje da ako ponavljamo iste rituale, i godine ćemo nekako obmanuti, te tokom decenija nećemo dobiti mnogo bora i početi da patimo od staračkih bolesti.

Da je ovo u središtu naše pažnje ne treba mnogo dokazivati. Jedan od najlepših komplimenata naše kulture koji možemo dobiti jeste: „smršao si bar deset kilograma", ali ima nešto što vas još više može uzdići u vašim očima, a to je kompliment bez premca: "ništa se nisi promenio za sve ove godine".

Ovo je tim čudnije jer su mladost i mršavi stas totemi tek u poslednjih šezdeset godina.

Dotad, recimo pre 1960. godine, bilo je sasvim suprotno, svi mladi hteli su što pre da postanu stari, a bogati industrijalci ili uticajni političari razlikovali su se od drugih ne toliko po svojoj dugoj srebrnoj bradi, već po trbuhu koji su negovali kao izraz svog muškog prestiža.

Zbog svega ovoga molim naše epidemiologe da ne navaljuju ljudima krivicu zbog koje oni možda jesu krivi, ali ne mogu se označiti kao krivci.

Ako mislite da nakon posnih 50 dana možete sprečiti ljude da se ponašaju normalno – a to uvek znači da slave život, nasuprot smrti – onda lekarima stručnim za širenje zaraznih bolesti pod hitno treba priključiti nekoliko psihologa koji će im lako objasniti da se životne radosti mogu ili zabraniti ili odobriti.

Kad se ide na utakmice, onda se ne ide u grupu od 5.000 ljudi pod maskama – jer je to smešno i potpuno nenavijački. Kad se ide u noćni klub, onda se ne ide da bi se držala razdaljina od dva metra, već upravo suprotno da bi se bliskim kontaktom pronašao neko ko će se združiti s nama.

Sve zato liči na prekidač: ako preti smrt, zabranite život; ako je dozvoljen život onda on može biti samo jedno – živ.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike