Zaklela sam se da neću preplakati „Daru“

Ne smeju suze da ti zamagle niti jedan njegov deo. I uspela sam! Jedva, ali zadržala sam suzu slušajući pesmu Darine majke, svih srpskih majki koje su pesmom plakale, naslućujući zlo!

I upravo su mi to bili i najteži trenuci. Oni u kojima u ljudskim očima još uvek vidite nadu, naivnost, veru da će biti dobro. U koloni koja ide u smrt, deca se još prepiru, smeju, zadirkuju, a odrasli, iako u strahu, nadaju da je sve samo greška jer…ništa loše nisu učinili!

Nekako, čini mi se da je najteže gledati nevolju izdaleka, dok vam se prikrada, surova i neizbežna. Kad se u njoj nađete, pomirite se ili borite, ali iščekivanja i obmane više nema.

Tako sam i ja očvrsla, poput Dare koja se hvata u koštac sa nepojmljivim zlom, ubistvom brata i majke pred njenim očima i preteškim teretom brige o dvogodišnjem bratu.

Taj mali dečak postaje njena obala, životna snaga koja joj ne da da odustane, da se preda i prizna pobedu ništavilu.

Ako Dara može da uzme činiju za hranu od žene koja je ubijena pred njenim očima zato što zna da drugačije neće jesti, mogu i ja da ne plačem gledajući tu surovu scenu!

I izdržala sam sve, čak i prestravljene oči dece nad kojima se, u dimu gasne bombe, zatvaraju podrumska vrata.

Odgledala sam bez suze i očaj Darinog oca kad među leševima, koje po naredbi baca u masovnu grobnicu, prepoznaje sina i ženu.

Onako instinktivno mi je zadrhtalo srce kad sam čula Darine reči upućene bratu: "Niko nas neće razdvojiti! Kune ti se seka!".

Prepoznala sam u njima svoj genetski kod, jezik moga roda, tugu moje porodice. Ali, nisam poklekla!

Preživela sam, kao i Dara, rafal ispaljen na nju dok trči za autobusom u kojem joj odvode brata. Dara, njen mali brat i otac, koji je uspeo nekim čudom da pobegne iz logora, nisu ušli u vagon smrti.

Kraj filma ostavio je nadu da su preživeli, da je život pobedio mrak pokolja i mržnje. Ostavio je i poruku da neko uvek preživi kako bi svedočio o zlu.

Sa gotovo svih stratišta, zgarišta, iz kraških jama, na Velebitu, uzdizali su se preživeli. Nosili su svoj krst, pamtili smrt, ali, na svoj mučenički način, slavili život.

I koliko god to čudno zvučalo, slavila sam ga i ja. U bujici suza koje više nisam želela da zaustavljam.

Plakala sam, pokajnički, iskreno, bez zadrške i pitanja.

Molila sam Daru i njenog brata da nam oproste što nismo znali za njihovu ljubav i borbu. Molila sam duše nevinih žrtava da praštaju naš zaborav.

I osećala sam ih tu, uz sebe, kako mi se smeše i raduju! U suzama je nestajao njihov i moj bol.

Dva sata jasenovačkog bola i neprebola, kako dobro reče scenaristkinja ovog filma, spojila su i nas žive, potomke koji u svom genetskom kodu nose to stradanje. Kao da smo mogli da dodirnemo jedni druge, spojimo dlanove i molimo se zajedno.

I neka zaćute bar malo kritičari, analitičari, stručnjaci za režiju, glumu, scenografiju, kameru. Ovaj film je iznad toga!

Njegov Oskar smo mi koji smo ga gledali, plakali, ćutali i na kraju ipak slavili život.

Život, lep i nevin kao Darine oči, kao sunčano jutro posle mračne jasenovačke noći! Jutro, koje nikad neće svanuti za krvnike. Hvala ti, Daro!

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар