Vrata Poljske širom otvorena za milione izbeglica iz Ukrajine: Nema kampova, oni su naši gosti

Ukrajinku Olešiju koju svi zovu Oleša, upoznala sam u živopisnom selu Bitin, dvadesetak kilometara od grada Poznanja u Poljskoj, nedaleko od granice sa Nemačkom.

Oleša je poreklom iz Donbasa odakle je izbegla 2014. godine. U Kijevu je osnovala porodicu sa mužem Faridom koji je pre toga sa majkom izbegao iz Azerbejdžana. Imaju troje dece: dve ćerke Mariam i Uliu i sina Arslana.

Pre mesec i po dana njih šestoro, Oleša, njen muž, deca i svekrva, izbegli su iz Kijeva. Ovoga puta, izbegli su u Poljsku, gde ih je prihvatila porodica Tomaša i Dorote Zđebkovski (Zdžiebkonjski).

Oleša i njen muž prezdovoljni su smeštajem: sasvim novim apartmanom koji je porodica Zđebkovski upravo obnovila, kako bi primala svoje poslovne partnere.

Na radost dece, stan se nalazi u maloj zgradi okruženoj poljanama i šumom. Seoska škola je blizu. Oleša je odmah dobila i posao u neposrednoj blizini.

"Moj muž i ja živeli smo u Kijevu. Bili smo zaposleni. Naše dve ćerke su išle u obdanište, a baka (muževljeva majka), ostajala je sa sinom Arslanom kod kuće. Bilo je teško otići, ali morali smo, nismo više mogli da izdržimo. Deca više nisu mogla da izlaze zbog policijskog časa i neprestane pucnjave. Plašili smo se. Ja sam iz Donjecka. Videla sam 2014. godine kako se to završava. Nisam želela da moja deca dožive isto", kaže Oleša.

Oleša i njena porodica, tako su odlučili da napuste Kijev sa namerom da se zaustave u zapadnoj Ukrajini u Lavovu, nedaleko od kuće, kako bi mogli lakše da se vrate.

"U Lavov smo stigli u ponoć. Tamo se tiskala masa ljudi. Videla sam kroz prozor autobusa kako deca spavaju u automobilima. Shvatila sam da, ipak, ne treba tu da izađemo u sred noći. Volonteri su nam rekli da je bolje da idemo u Poljsku i da ćemo tamo biti dobro primljeni. I tako smo došli u Poljsku. Svaki dan mislim kako želim da se vratim kući, jer tamo je naša zemlja", navodi Olešia.

Ovde je sve dobro, dodaje ona. Deca su srećna, po ceo dan su napolju. Ne može biti bolje, ali naša kuća je tamo.

"Znate kako se kaže: dobro je biti gost, ali bolje je biti kod kuće. Hteli bismo da se vratimo, da bude mir, da radimo, da se viđamo sa našima koje poznajemo, sa prijateljima, porodicom, sa kojima smo navikli. Ne znam šta će biti, niko ne zna, treba vreme da prođe", kaže Oleša.

Njen suprug Farid koji brižno trči oko dece dodaje: "Put do Poljske bio je težak. Četiri puta smo menjali autobus. Deca su vrištala i plakala, ali i to je bolje nego biti pod bombama", objašnjava Oleša.

Uoči Uskrsa, međutim, Oleši je stigla vest da je njen brat poginuo u Mariupolju.

"Da, moj brat je poginuo. Na Uskrs je bio deveti dan od njegove pogibije. Sva porodica je  u Donjecku i preživljava sve to već osam godina. Jako je teško, bio mi je jedini brat, mlađi od mene pet godina. Bio je jako dobar i vezan za porodicu. Moja mama kaže da je sada postao naš anđeo čuvar. Ostao je njegov sin. Želela bih da oni budu na sigurnom. Vidim da je tamo jako teško stanje, da ništa za njih ne mogu da uradim. Ne mogu čak ni da ih pozovem da dođu, jer oni ne mogu da izađu odande", navodi Oleša.

Navodi da joj je teško da poveruje da se sve ovo zaista dešava.

"Mogu samo da telefoniram, da postavim pitanja. Rat je. Teško je poverovati u sve ovo. U ovom svetu, sve bi moglo da se reši razgovorom. Novac ne bi trebalo davati za proizvodnju oružja, već za lečenje teških bolesti, za razvoj, da ljudi mogu da gledaju u budućnost. Sve je ovo strašno", kaže Oleša.

Olešini domaćini, Dorota i Tomaš Zđebkovski, inače uspešni poslovni ljudi, imaju samo reči hvale za ovu vrednu i pametnu mladu ženu, kao i za njenu brojnu i očigledno složnu porodicu.

Kako je došlo do toga da baš njih prihvate?

Dorota okleva pre nego što sam počela da snimam razgovor. Naglašava da su pravi podvig napravili oni koji u stanu imaju samo dve sobe i jednu su dali izbeglima.

Normalno je, dodaje, da su njen muž i ona, pošto imaju više mogućnosti, primili veći broj ljudi.

"To je išlo preko organizacije Malteškog reda, koja je u Varšavi imala punkt za izbeglice. Anješka, naša ćerka, prihvatila je dvočlanu porodicu: majku i sina od 11 godina. Mi smo prihvatili Olešu, sa još četiri člana njene porodice. Nismo znali te porodice, niti kako izgledaju. Pitali su nas da li možemo da ih prihvatimo i mi smo ih prihvatili", objašnjava Dorota.

Tomaš dodaje da je bilo i drugih načina organizovanja smeštaja izbeglica, da su ljudi iz Poljske imali poznanike u Ukrajini koji su ih zvali i tražili pomoć.

"Recimo rekli bi: ‘Imamo pet porodica koje su juče bombardovane. Potrebna im je pomoć’. Sa poljske strane su se organizovali, Ukrajinci su došli autobusima, vozovima i odmah su bili prihvaćeni. Dobili smo tako poziv od jedne poljske porodice koja je tražila smeštaj za ukupno dvadeset i troje izbeglih iz Ukrajine, među kojima je bila jedna mnogočlana porodica. Nismo imali mesta. U tom izuzetnom slučaju angažovali smo našu kompaniju koja je brzo renovirala kuću od četiri stana i oni su se ubrzo uselili. Oni su još tu, naša kompanija im nabavlja hranu i sve što je potrebno", kaže Tomaš.

U Poljsku je, prema podacima UN, ušlo više od tri miliona izbeglica iz Ukrajine, što je polovina od ukupnog broja izbeglih. To su, skoro bez izuzetka, žene i deca.

Početkom marta granica je bila bukvalno zakrčena, ali ni tada kao ni sada u Poljskoj nije bilo izbegličkih kampova. Skoro neverovatno. Na delu je, po svemu sudeći, kombinacija izuzetno dobro organizovane države i izuzetne solidarnosti poljskog naroda.

"Oni za nas nisu izbeglice, oni su naši gosti. Postoji razlika između ljudi koje dolaze iz različitih zemalja i vi ih primate zbog ljudskih prava, imate problem koji rešavate tako što se država organizovano brine o njima, gradi izbegličke kampove i smešta ih u kampove. I gotovo. Zatim se postavljaju pravila kako kamp funkcionšse. Ovo što imamo ovde nema veze sa izbegličkim kampom. Ovde je reč o tome da čitavo društvo, pojedinci, nacija prihvataju goste", kaže Tomaš Zđebkovski.

Dorotea kaže da su ljudi činili šta su mogli.

"Išli su na železničku stanicu i na sajam gde je bio prvi centar za prijem. Napravili su stranicu na Fejsbuku, gde su ukrajinske izbeglice mogle da nađu potrebne informacije o raspoloživim stanovima ili sobama, o zaposlenju", dodaje Dorota.

Država, takođe, mnogo pomaže otvarajući prostrana mesta za prijem. Vrlo brzo je organizovala da svako ko je izbegao iz Ukrajine odmah dobije identifikacioni lični broj koji ima svaki poljski građanin, besplatnu telefonsku karticu sa internetom itd.

Sa ličnim brojem oni dobijaju pravo na sve državne usluge koje imaju sami Poljaci – dakle dobijaju zdravstvenu zaštitu. Sa tim brojem odmah dobijaju pravo na dečji dodatak koje imaju i poljski građani.

Početkom marta u Poljsku ulazilo oko 100.000 izbeglica dnevno.

"Država je bila organizovana na granici jer je trebalo registrovati one koji ulaze, organizovati medicinski prijem. Problem je bio u tome, što je granica mogla svakog časa da bude blokirana. Bilo je važno da se što je brže moguće ljudi prihvate, da pređu i prebace se u unutrašnjost naše zemlje. Bilo je tu na hiljade ljudi koji su pristizali u privatnim automobilima. Dakle, država je u tom smislu organizovala prijem ali pojedinici, poljski građani su se takođe pokrenuli. Niko nije sedeo i čekao", seća se Tomaš.

Vrata otvorena za poljske, ali ne i za izbeglice iz Azije i Afrike

Podsećam ga na brojne kritike upućene na adresu Poljske, jer nije htela da primi izbeglice iz azijskih i afričkih zemalja koje su pokušavale da uđu iz Belorusije. Tomaš kratko odgovara pitanjem:

"Šta bi danas bilo da smo im otvorili granicu? Zar ne mislite da bi naša zemlja danas bila u haosu?"

Ukazuje da se školski sistem odmah organizovao, kako bi u škole mogla da budu primljena deca koja u Poljskoj čine 40 odsto svih izbeglica iz Ukrajine.

"Uglavnom su došle majke sa decom. Nema muškaraca. To je drugačija situacija od one sa mladim ljudima iz Jemena ili Irana koji su pokušavali ilegalno i nasilno da uđu u Poljsku prelazeći granicu iz Bjelorusije. Ovo su prave izbeglice jer muškarci se bore, a žene su sa decom. Zato je školovanje ukrajinske dece jako važno. Tako deca naše Oleše idu ovde u obdanište. Danas imamo 200.000 ukrajinske dece u poljskim školama", kaže Tomaš.

Dorota ukazuje da sve te žene koje su izbegle, ako nemaju sasvim malu decu, žele odmah da počnu da rade, zato što žele da se osećaju korisnim i potreban im je novac.

"Ističu da ne žele da sve vreme koriste gostoprimstvo porodica. Znam ljude koji imaju male stanove sa dve sobe i odlučili su da u jednoj sobi prime ukrajinsku porodicu. Nije lako živeti u tim uslovima. Dakle, žene izbegle iz Ukrajine žele da budu nezavisne", ističe Dorota.

Misli da je narod u Poljskoj osećao potrebu da ponovo pronađe solidarnost iz osamdesetih godina.

"Rekla bih da postoji sada taj osećaj poljskog zajedništva. Svako hoće nešto da učini za narod koji prolazi kroz patnje i postoji vrlo rašireno osećanje solidarnosti", zaključuje.

Posle ovog razgovora krenula sam za Poznanj. Na ulicama vidljivo istaknuti ćirlični natpisi na ukrajinskom kao na primer: "Mi smo sa vama svim srcem".

Ulazim u prostranu halu 2 gradskog sajma pretvorenu u centar za prihvat izbeglih iz Ukrajine. Na recepciji u sredini hola ukrajinski dobrovoljci daju prve informacije upravo pridošlima. Na pultovima sa strane ćirilični natpisi govore gde da potraže pravnu pomoć, besplatne karte za voz, autobus, gradski prevoz, upis dece u školu.

Kažem da sam novinar iz Srbije, imam sastanak sa Marijom Kšjaskevic, rukovodiocem. Marija ubrzo stiže. Ima 27 godina. Nasmejana je, iako primećujem pomalo umoran pogled iza naočara. Iz prvog dela hale uvodi me u centralni hol. Na upitan pogled vojnika na ulazu daje znak da ulazim sa njom.

Sa leve strane primećujem red ispred improvizovane kafeterije-restorana opremljene stolovima i stolicama. Vreme je ručka. Vidim žene i isključivo starije muškarce: svi imaju isti zabrinut pogled koji vam govori da su u mislima na nekom sasvim drugom udaljenom mestu od ovoga na kome se trenutno nalaze.

Sve je upadljivo čisto. Sasvim mala deca trče na sve strane. Marija kaže da izbegli sada dolaze samo danju. Ranije su dolazili i danju i noću.

"Ovde je mesto za registraciju izbeglih iz Ukrajine. Mi pružamo osnovnu podršku. Organizujemo privremeni boravak – izbegli ovde mogu da provedu jednu noć. Omogućavamo kontakt sa organizacijama i agencijama i grupama koje pružaju pomoć oko nalaženja dužeg boravka", objašnjava Marija.

Takođe, dodaje, mi nudimo informacije vezane za mogućnosti nalaženja posla, regulisanja administracije, dobijanja identifikacionog ličnog broja, telefonske kartice s internetom.

"Ovde izbegli mogu da dobiju i besplatne obroke. Kao što možete da vidite ovde je na raspolaganju i odeća – često je nova jer nam je besplatno šalju proizvođači odeće. Ovde su i lekarska ordinacija i apoteka. Pregledi su besplatni, lekovi takođe. Tu je i psiholog. Imamo kuhinju. Kako vidite, hranu ne pripremamo već nam je isporučuju dobrovoljni davaoci. Radimo 24 sata dnevno", ukazuje Marija.

Ističe da je volontiranje zbog rata u Ukrajini izmenilo njen život. Završila je studije engleskog i nemačkog jezika, predavala je u školi, jedno vreme radila u savetodavnoj firmi, ali je dosadašnji posao napustila i sada radi isključivo ovde u centru organizacije Karitas.

Posao joj je da nadzire da li sve funkcioniše kako treba, ali i da pazi na volontere, uglavnom vrlo mlade ljude, kojima preti iscrpljenost jer nemaju vremena za odmor.

"To je takva vrsta posla. Uvek ste nekome potrebni, uvek neko traži pomoć za nešto. Imamo zato, takođe, psihologe za naše volontere, posebno za prevodioce – one koji prevode ispovesti ljudi i na neki način dele sa njima taj teški teret i najteža iskustva. Dakle, proveravamo sa tim volonterima kako su – oni najčešće kažu da je sve u redu. Ako je potrebno uvek mogu da konsultuju psihologa. Dakle, i to je moj posao – da proverim da li posao koji volonteri rade ne prevazilazi njihove snage", objašnjava ona.

Izlazim iz centra za izbeglice i žurim dalje u gradsku opštinu. Tamo imam sastanak sa Pavelom Bulekom, šefom službe za informativnu pomoć izbeglima čiji telefon je sveprisutan pod imenom "Poznanj – kontakt" kako na internetu i društvenim mrežama, tako i svuda po gradu počev od železničke stanice.

Na ulazu u opštinsku zgradu u hodniku u improvizovanoj otvorenoj kancelariji vidim službenicu iz konzulata Ukrajine u Vroclavu, koja pruža pomoć za sve što je vezano za lična dokumenta.

"Bilo nam je od koristi to što smo ovu službu osnovali već pre dve godine jer smo primetili da ima sve više ljudi koji dolaze po informacije, a ne govore poljski. U početku imali smo zaposlene dve osobe koje govore ukrajinski, a sada ih je petoro i uz njih četrnaestoro koji rade pola radnog vremena. Imamo, takođe, mnogo volontera koji su došli da ponude pomoć", navodi Pavel.

Ukazuje da im se od početka rata do sada telefonom obratilo oko 40.000 ljudi.

"Tražili su informacije o Poznanju, o institucijama u Poznanju. Uglavnom su to ljudi koji su već prešli granicu i u Poljskoj su. Neki zovu i iz Ukrajine, pre nego što uđu u zemlju", kaže Pavel.

Prevodilac na engleski nam je Olga, koja radi u centru. Ona je već pre više godina došla iz Ukrajine tako da odliccno govori i poljski.

Pavel ističe da je jedan od najvećih problema predstavljaju psihološki problemi i ratne traume dece.

"Zato je naša opština odlučila da organizuje pomoć i odvojila budžet od 60.000 zlota. U Poznanju sada ima više od hiljadu dece u obdaništima i ukupno tri hiljade osam stotina dece u osnovnim i srednjim školama. Deca, čona mlađa, ne razumeju zašto moraju sada ovde da idu u školu na jeziku koji sasvim ne razumeju. Zato su oformljeni dodatni razredi gde učenici dobijaju posebnu pomoć da bi mogli da prate nastavu", objašnjava.

Sutradan napuštam Poznanj. Vraćam se vozom u Strazbur, preko Berlina.

Putnička čekaonica na železničkoj stanici u Poznanju pretvorena je u prihvatni centar za izbegle. Skoro je prazna. Jedna volonterka mi kaže da sada ima sve više onih koji se vraćaju u Ukrajinu. Susrećem Aljonu. Došla je iz Žitomira, stotinak kilometara od Kijeva, odakle su, sećam se, stigle strašne slike razaranja.

"U čitavoj Ukrajini je strašno, nema mesta za koje biste mogli da kažete da nije strašno", kaže Aljona i dodaje: "Mi ćemo za sada da budemo u Poljskoj ali zatim ćemo se vratiti u Ukrajinu. Ovde smo bliže našoj kući".

Aljona prati drugaricu. Ulazim u voz. U mom vagonu svi putnici su Ukrajinci.

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike