Vladimir Banić: Talibani su me prozvali Mister Bin

Vest da je počela nova pobuna talibana sredinom godine nije me takla. Pomislio sam, još jedna od mnogih. Ugušiće je Ameri i vladine snage. Ipak, jul je doneo detalje da Bajden užurbano pakuje vojsku za put kući, a da koju sedmicu kasnije pod talibanima jedan za drugim, padaju gradovi i cele provincije. I Kandahar i Herat, nešto teže Kunduz.

Nikad nisam bio u Avganistanu i ti gradovi su mi zvučali bezlično, a pomalo i odbojno, jer sam njihove nazive ranije često slušao u TV programu dok ih sa sa teškim američkim akcentovanjem izgovaraju kolege koji su izveštavali odande. Uglavnom iz samo svog ugla. Sa sve najodurnijim – Evgenisten.

Sa prilaskom Kabulu na nekih 90 kilometara talibani su sada imali već moju punu pažnju i tad sam primetio model koji je bio očigledan: opkolili bi grad, vladina vojska koja je bila korumpirana i demoralisana pružala bi kao neki otpor, tražila redovno podršku aviona iz Kabula, koji isto tako redovno ne bi doletali. talibani bi ponudili amnestiju ako se ovi odmah predaju, a strašni sud ako se usprotive, i gradovi su padali kao tiketi na Barselonu.

Nisam vešt analitičar, naročito ne vojni, ali slušajući procene "stručnjaka" da talibanima treba 60-90 dana da osvoje Kabul, sećam se da sam pomislio da će biti poput Libije i da će stihijski sve biti gotovo za tri sedmice. Opkladu sa samim sobom sam valorizovao kupovinom avio-karte i bukiranjem termina za hitnu vizu u avganistanskoj ambasadi u Sofiji. Ta je za nosioce srpskog pasoša, a druga najbliža, za slovenački – u Vijeni.

Pogrešio sam. talibanima je trebalo dve sedmice i na dan kad je sa ostalim Bugarima autor ovog teksta ulazio u Sofiju, talibani su ušli u Kabul. Moj avion kojim je trebalo sutra da poletim iz Istanbula je naravno otkazan, aerodrom u Kabulu je kolabirao, a ja sam ostao sa vizom plaćenom 150 evra i avionskim kartama za Kabul sa rukama u džepovima u Sofiji. Bio je 16. avgust.

Počela je masovna bežanija i deo nje gledaoci RTS-a su mogli da vide u izveštajima iz Ramštajna. To je bilo jedino mesto odakle se moglo odleteti u Kabul, ali samo ako ste posada američkog vojnog aviona. Novinari su morali da čekaju…

Sa Kabulom bez aerodroma, u Avganistan je bilo nemoguće ući. Okolne zemlje su podigle zabrane i zatvorile granice. U njih su neretko probali da pobegnu i celi bataljoni vladinih snaga. Neki će biti i vraćeni potom. Pakistan, Iran, Tadžikistan i Uzbekistan. Čekao sam se ko će prvi da ih otvori…

Instagram…

Snimatelj Lars Skree je moj prijatelj. Stameni Danac, od dva metra i glavom blago zaravnatom na potiljku. Voli da priča da je iz Bosne. Radili smo jedan dokumentarni film zajedno. Sećam se da su Gio Larsenu, tada glavnom reditelju, dok je najavljivao ko će da snima film o Masakru u Dvoru caklele oči kao detetu dok gleda klikere u trafici, izgovarajući Skrejevo ime. "Ali, on je radio Armadilja!…"

Lars je, naime, proveo šest meseci u patrolama Danaca u vukojebinama Avganistana snimajući jedan od najluđih dokumentarnih filmova ikada.

Sad je Lars, dok sam ja u Ramštajnu dočekivao izbeglice, malo-malo postovao fotke talibana u Mazar-i-Šarifu, gradu na severu Avganistana, nekih stotinjak kilometara od Uzbekistana.

"Jesi li otet?" – mi je prvo prošlo kroz glavu, a mislim da sam ga i pitao prikriveno kad smo se čuli.

Objasnio je da su se on i koleginica sa danskog RTS-a našli tamo kad su talibani preuzeli i da su jednostavno ostali. Rekao je da za sada nemaju problema sem da je internet loš. Razgovor je bio pravi pakao jer sam ga konstantno gubio, ali rekao sam mu da se javi kad izadje. I, tako je i bilo. Šetao je Kopenhagenom dva dana kasnije dok je išao na sastanak sa produkcijom filma na kome opet radimo zajedno. Objasnio mi je da su ga Uzbekistanci jedva pustili da izađe, ali da je za njega Uzbekistanska granica bila otvorena. Za Avganistance – ne.

Sat kasnije, imao sam karte za sutradan. Ljubljana – Istanbul – Taškent – Termiz. Dva dana puta, tri leta, četiri taksija, jedan most pešaka i sretanje sa fikserom koji je prethodno radio za Skreja i Puk, Zijaudinom, kraće Zijom.

Lars mi je još u onom telefonskom razgovoru rekao da su za dozvole za snimanje pitali talibane i da nakon toga nisu imali problema. Da se ne izlazi iz hotela po mraku i da je Zija iskren i pošten. Da je mlad, ali da treba slušati njegove savete…

Kuraženje

Deveti dan od izlaska "saveznika" iz Avganistana, Zija i njegov brat Zubair su me pokupili u raspaloj "tojoti" stotinak metara daleko od zgrade u kojoj sam prošao proveru graničnih talibana. Niko od njih mi nije tražio pasoš, a kofer su provukli kroz obični kontra-diverzioni aparat. U njemu je bilo i par kilograma konzervi tune i sardina, zatim junećeg gulaša i onog hleba koji može dugo da stoji.

Ipak, talibani se nisu ni žacnuli, samo su ga pustili da otkliza na gumenoj traci.

Pomislio sam šta bi bilo da sam provukao neku flašu pića, jer sam znao da ga tamo 10 dana neće biti. Sećajući se Gaze, znam da litar viskija može da otvori neslućeno mnogo vrata. Zija će mi kasnije reći da se takav prestup kažnjava sa 80 bičeva po leđima. Ili 40 jer sam stranac, a da druga polovina može da bude plaćena novčanom globom.

Zubair je vozio prema Mazar-i-Šarifu magistralnim putem koji se iz dve ubrzo uračvao u četiri trake. Dosadna jednolična pustinja sa malim kupama peska visokim do 70cm i postrojenim kao vojska koju je oblikovao vetar, pružala se kilometrima daleko. Zija je učitelj, a Zubair radi u banci. Ipak, otkad su talibani preuzeli Avganistan njhovi poslovi su na pauzi i oni su se brzo snašli pružajući za dobar novac logističku podršku novinarima. I to su radili valjano.

Oguljeni automobili i visoki, a uski kamioni, jurili su tim putem od graničnog Herata prema Mazar-i-Šarifu. Negde bi vetar nabacao pesak i deo dine na kolovoz, pa bi se onda u brzini svi zbudžili u jednu traku izbegavajući pesak, ali dovodeći sve u vrlo rizičnu situaciju.

Zubair se nije uzbuđivao, ponosno mi je pokazao kasnije vozačku dozvolu objašnjavajući da je položio za profesionalnog vozača. Mene su više plašili oni koji jure bez dozvole, ali ruku na srce, u onoj gunguli ne bih smeo da pogađam ko se razlikuje po tom osnovu. Svi su vozili isto.

Prvi dan boravka u Mazar-i-Šarifu nisam smeo da snimam nikog bez dozvole talibana sem sebe. Iskoristio sam to za nekoliko lajvova od kojih su neki bili i za američki Si-En-En. Jednostavno, oni nisu imali čoveka tamo od odlaska neustrašive Klarise Vord pa su ljubazno pitali i ja ljubazno izašao u susret.

Nisam znao šta da očekujem od ljudi na ulici. Desetine džipova sa talibanima sa puškama i mitraljezima jezdili su Mazarom. Zija mi je rekao da imaju strogo naređenje da ne uznemiravaju novinare i ja sam sa tim bio miran. (Kasnije sam saznao da sam tada bio jedini takav u gradu. Sutradan je ušao nemački ZDF koji je takođe saznao za opciju ulaska iz Uzbekistana.)

Ipak, nisam znao šta mogu da očekujem od običnih prolaznika. U kameru sam govorio na srpskom, ali i na engleskom jeziku, do bukvalno juče neprijateljskom za mnoge. Mnogima su Amerikanci i Britanci bili sinonim za okupatore, ali već sam doneo odluku koja je glasila: šta je – tu je. Stao sam pored Plave džamije koja je izgrađena uz grob jednog od čuvenih islamskih proroka po čemu je i grad dobio ime.

Mazar – mezarje (grob). Šarif – šerif (sveti). Odabrao sam jedno mesto tik uz istočni ulaz u svetilište, dovoljno uzak deo trotoara da ne može da se fornira gužva koja bi se obično stvorila čim se pojavi kamera. Bio bih u autu deset minuta do uključenja, i zatim još 15 na vezi i u priči, a zatim bih se na Zijin savet vratio u auto. Pa na svakih sat uradio isto. Ljudi su prolazili, zastajkivali, zapitkivali, ali sem tih sitnih ometanja svojstvena svakom mestu na planeti, tri lajva su prošla bez problema. Okuražio sam se.

Zija je bio sretan kako je prošao prvi dan. Ispratio me je do hotela u koji se ulazi kucanjem na metalna vrata. Otvara se šiber kao u zatvorskim ćelijama da obezbeđenje iznutra vidi ko to kuca. Svaki gost hotela prolazi kontra-diverzioni čeking kao i manuelno prepipavanje obezbeđenja koje je trajalo svaki put, sve vreme mog boravka u hotelu.

Na šestom spratu se nalazi nekoliko metalnih vrata kakvih se sećam iz mog detinjstva na Karaburmi. Ona su tada bila u podrumima i taj deo bismo obično oslovljavali sa atomsko sklonište. Crna teška vrata koja imaju polugu da zamandale prolaz iznutra. Ova u hotelu su bila crvena i predstavljala su nekoliko slojeva odbrane u slučaju da bilo koji neprijatelj pokuša da dođe do gostiju. "Zbog toga su dakle, cene spavanja ovde toliko jake", pomislio sam.

Selam Alejkum Mister Bin

Zabiula Noroni je talibanski oficir za medije. Moja procena je da je u nekim kasnim dvadesetim. Ima talasastu bradu i crni turban. Govori polako i uglavnom ima izraz lica koje je kombinacija smeškanja, pokušaja razumevanja nečega i blage nijanse pokazivanja gađenja prema sagovorniku.

Ipak, ja sam odabrao onu prvu i odlučio da razumem da se on smeška. Zabiula je bio the man kada je u pitanju moj ostanak u Mazar-i-Šarifu, a samim tim i Avganistanu. Pustio me je da prvi dan radim živa uključenja, ali od današnjeg susreta zavisilo je da li ću moći da nastavim da radim.

Kao u školi, sedeo sam sa skupljenim kolenima dok se on ležerno razbaškariao na jednom od brojnih kauča raspoređenim duž svih zidova njegove velike kancelarije. Jednu od nogu koje je u turskom sedu stavio pod stražnjicu mazio je sve vreme posebno obraćajući pažnju na palac. To me je malo dekoncentrisalo u izlaganju pa sam gledao da se više obraćam Ziji koji je prevodio.

Elem, rekao sam da sam došao da izveštavam o tome kako izgleda talibansko preuzimanje vlasti i da budem tu na dvadeset godina od napada na kule bliznakinje, što je zaokruživalo jednu istorijsku epohu. Rekao sam mu da mi je posebno interesantan položaj devojčica u obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti kao i odnos prema nekadašnjim suparnicima – pripadnicima vladine policije vojske.

Saslušao me, rekao da mora da dobije potvrdu iz Kabula, ali da mogu da nastavim da radim uživo uključenja. Onda me pitao da li znam za Mister Bina. Ja sam odgovorio bez razmišljanja i ustrezanja potvrdno eliminišući Bina kao bilo kakvu opasnost u mom daljem postojanju u Avganistanu. Na sledećem pitanju sam se malo zamislio "a, da li ste rod"? Objasnio sam da je on Englez i da nismo, jer sam ja iz Srbije. "Šteta, toliko ličite, a meni je Mister Bin omiljeni glumac".

Mislim se, "pa što ne reče, kako bre nismo rod…" Razgovor je bio završen i Zija i ja smo dobili uputstvo da se javimo sutra ujutru. Ovaj put nas je dočekao u društvu ministra obrazovanja. "Selam alejkum Mister Bin" glasno me je pozdravio Noroni. "Alejkum selam" odgovorio sam.

"Imate dozvolu da snimate šta želite"

Opa! Sutradan je bio 11. septembar i da sam dobio zabranu, novinarski gledano, bez veze bih prevalio toliki put da je ispalo drugačije. Ipak, Zabiula je bio blagonaklon. Kasnije će mi Zija objasniti da su gledali i preveli izveštaje koje sam imao do tada i da nisu našli ništa zlonamerno. Nisam ih štedeo, ali nisam bio pokvaren. Jedino je to bilo u šta sam bio siguran prebirući po sećanju na izgovoreno u programu.

Sada su Mister Bin i Zija pravili dugo čekani plan snimanja. Prvo, policijska stanica. Ako dobijemo dozvolu – ići ćemo u patrolu sa talibanima. Glavno pitanje za njih je – da li primenjuju šerijatski zakon kada nekog uhvate u krađi, pljački, prevari… Ranije se za to kamenovalo, bičevalo, sekle bi se ruke.

Dobili smo intervju koji je bio uvijen i neodređen. Ni sam Džuma Gul Hakmal, šef policije, nije znao kako će izgledati rekavši da su u svojevrsnom vakuumu između važećih "blagih" zakona i talibanskih oko kojih se njihove vođe još nisu usaglasile.

I oni su tada vagali. Ako previše popuste, izgubiće tvrdokorne pristalice koje priželjkuju šariju i otvoriće prostor za ISIS da ih privoli. Ako previše zategnu, izazvaće bunt kod naroda. Isti onaj koji je pomogao da ih Amerikanci 2001. za par sedmica poteraju u pećine u kojima su proveli sledećih dvadeset godina.

Ipak, dobili smo dozvolu za snimanje njihove patrole pa smo sami mogli da probamo da se uverimo kako se ponašaju. Vrlo brzo je postalo jasno da je to jedan igrokaz jer su nas poveli na periferiju, na jedan od ulaza u grad, gde su kontrolisali saobraćaj i sa vremena na vreme na čekpointu pretresli po neko vozilo. Sve vreme mi je kroz glavu prolazilo da je verovatno "ono pravo" negde u gradu. Ne znam do danas da li sam bio u pravu jer sam sutradan dobio upozorenje od talibana da je ISIS u gradu.

Nekoliko desetina pripadnika ove uskrsle terorističke grupe i zajednički neprijatelj hrišćana i talibana ušunjali su se u grad. Možda baš preko čekpointa na kome smo i mi bili. Dva dana kasnije u Mazar-i-Šarifu, baš Hakmalova policijska talibanska patrola će ih ubiti četvoricu na licu mesta, dvojicu zarobiti, pa i njih ubiti nakon saslušavanja.

Noroni nije bio jedini koji me uporedio sa Mister Binom, ali je verovatno to uradio najpristojnije. Snimajući aerodrom u Mazar-i-Šarifu taliban koji ga je sada vodio samo je nakon upoznavanja uperio prstom u mene govoreći svojim vojnicima "Mister Bin, Mister Bin!" I to se ponovilo još par puta sa talibanima.

Shvatio sam da su verovatno živeći taj partizanski život opterećen strogim verskim pravilima koja brane i muziku i film možda imali dozvolu da samo gledaju naivne šale Roana Etkinsona, te da ja kao Evropljanin možda najbliže ličim Roanu od svih koje su uživo videli. Verovatno, kasnije sam i to shvatio, da jesam bio prvi neazijat koga vide.

Mazar-i-Šarif je teška provincija, nije to Kabul gde stranac i nije tolika retkost. Opet, oni su bili u potaji toliko dugo da je mnogima ovo prvi put da izbliza vide nekog poput mene. Do pre par sedmica u takvog bi odmah pucali pa ne bi bilo vremena za upoznavanje.

Deca Avganistana

Vozili smo se ka delu grada naseljenog pretežno Hazarima. Njihove crvene zastave su bile vidljive svuda okolo. Ponosno su ih isticali znajući sve rizike, naročito pod talibanima. Zubair je sa mirom Dalaj Lame zaobilazio razlokane udarne rupčage ostavljene ovoj namerno zaboravljenoj zajednici kao podsetnik da su nepoželjni. Oni su Šiiti, dok je većinsko avganistansko sunitske veroispovesti.

Znoj koji mi se skupljao na ledjima i potkošulji volšebno bi bez velike pompe nestao čim bih prestao da se krećem na minut. Suv vazduh krunio je zemlju na prašnjave komade, a armija malih stopa devojčica ulazila je u školsko dvorište dižući prašinu koja bi samo otpala sa garderobe bez vlage da je na njoj zadrži.

Ponosne, u nemaštini i duploj nesigurnosti koje Hazari imaju u Avganistanu, ove devojčice su se postrojile za prvi radni dan te nedelje. U živom uključenju gledaoci RTS-a su mogli da ih vide tog jutra kako u desetinama vrsta slušaju nadahnut govor talibana koji je bio nešto kao komesar za obrazovanje.

U kasnijem intervjuu rekao mi je da ne nameravaju da ograniče obrazovanje samo na dečake, da bi samo tri dana potom, iz Kabula stigla naredba koja je potvrdila njegov stav, ali samo za devojčice u osnovnim školama. Učenice srednjih škola, kao i studentkinje, morale su momentalno da prekinu obrazovanje.

To je bio prvi udar na ljudska prava.

"Nikad ne veruj talibanima, oni ne drže svoju reč" upozoravao me je pre puta jedan drugi Zubair, mladić iz Kabula o kome sam uradio dokumentarni film prateći ga 15 meseci dok je pokušavao da krijumčarskim rutama stigne do Nemačke.

Tom Zubairu bih poverio svoj život jer me nijednom za tih 15 meseci nije izneverio. Snimao bi sam sebe u nemogućim situacijama. Dok hoda šumom ili prelazi reku, dok se krije u tovarnom delu kamiona, dok po šumi pokušava da se sakrije od divljih zveri ili dok prolazi minska polja. Verovao sam mu. Kao i njegovom sudu. A, on je glasio da talibanima ne smem da verujem.

Sa drugim Zubairom i Zijom sam upravo bio ispred bivše NATO baze. Snimao sam spolja dok je armija, ovaj put dečaka u plavim bluzama, išla na nastavu. Budući vojnici, ili budući civili pomislio sam. Na leđima su imali UNICEF rančeve. Šta bi neki nosili da nije te UN agencije? Koliko njih će ISIS probati da zavrbuje? Koliko će ih postati talibani? Kako će se ophoditi prema svojim sestrama, ženama i kćerkama verujući da ih štite?

Baza

Bazu Svetlo severa su posle primopredaje od Britanaca vodili Šveđani i Finci. Sunce je peklo okomito i to je bio znak da je blizu podneva. Zija i Zubair su bili u autu pod klimom. Malo po malo ja sam se udaljavao od njih nošen kadrom, ali i njihovim verovatnim razgovorom koji ih je učinio odsutnim

Tako sam u jednom momentu, hvatajući u objektivu trostruku ogradu, stražarsku kulu i novu belu talibansku zastavu koja se vijori ponosno pored iscepane dotrajale avganistanske, ostao potpuno sam. Sećam se da mi je neki mir prošao telom. Nisam se uplašio. Osmi dan boravka u toj zemlji imao sam osećaj da sam sa njom srastao. Imao sam osećaj da bih tu mogao da živim.

Moje sanjarenje o tome šta bih radio i zašto imam takve misli prekinuo je telefon: "Hi Vladimir, where are you sir?"

To je bio Zija koji je ostao iza ćoška par stotina metara dalje od mene. Objasnio sam mu da sam blizu ulaza u bazu. Na to je on rekao da dolaze odmah i da smesta prekinem da snimam jer su videli nekog za koga veruju da drži snajper na stražarskoj kuli?! Moje sanjarenje o mogućnosti da se živi u Avganistanu u trenu je razvejano. Iako je to bio jedan lucidan momenat bez ikakve stvarne osnove, bi mi žao kad sam ga izgubio.

Zija je pritrčao sa nadom da ću ući u auto i da ćemo krenuti ka gradu. Bio sam protiv. Ako nas je već neko video, mislio sam, trebalo bi da se javimo i, zašto ne, pitamo da uđemo u bazu?

Njegov izraz lica je bio krajnje neodobravajući. Setio sam se Larsa koji mi je rekao da moram da slušam Zijine procene, ali hej, ja sam se malopre bezmalo osetio kao Avganistanac, valjda imam i ja neko pravo da procenjujem?

"Okay Mr. Vladimir", rekao je Zija.

Na kapiji nije bilo nikoga. Zija i ja smo pokušali da dozovemo nekog za koga smo isprva pomislili da se sakrio jer ima veliku nuždu, jer smo videli kapu koja je nestala iza nekog zaklona, ali tako kao da je neko samo čučnuo. Posle par minuta pomislili smo da nam se možda ta kapa pričinila, kao i taj eventualni snajper sa stražarske kule. Taman smo mislim da krenemo dok se odjednom oko desetorica talibana nisu pojavili ispred nas sa druge strane ograde. Zija je objasnio šta želimo, a ja sam se najljubaznije osmehnuo i stavio desnu ruku na grudi u znak pozdrava.

"Mister Bin" čulo se nešto kasnije u grupi ispred nas koja se kretala po bazi. Zija i ja smo bili unutra.

Ukratko, u bazi je ostalo nešto oružja, ali ponajviše majstorske, inženjerijske tehnike uključujući razne kablove, sprovodnike za struju, račvanja za vodu i neke meni nepoznate plastikarije i metalne delove, par kamiona i terenskih vozila, nekoliko potpuno praznih hangara i zenit obilaska baze – sauna. Nju su moji novi domaćini kada sam pitao gde me tako ponosno vode nazvali i za mene razumljivo – hamam!

Posle su želeli da mi pokažu projektile kojim su ih gađali, a koji sada bespomoćno leže u prašini jedne od pomoćnih prostorija. Jedan od njih, Kamran, insistirao je da razmenimo Vocap kontakt i od tada mi redovno od njega već sedmicama stižu video snimci sa marširanjem talibana, zatim mučenicima koji su poginuli, a pred sprovod, kao i neki čija je sadržina previše brutalna za opisivanje.

I, znam da on to ne radi iz loše namere. Pitao me je da pređem u islam dok smo sedeli u krug i hladili se ledenom pijaćom vodom za čije poreklo nisam smeo da pitam da ne ispadnem suviše mekan. Rekao sam mu da bih bio loš musliman jer sam pre braka imao veze, pa da tako nisam podoban.

"Ma, to nije problem. Sve se briše kad prihvatiš islam, a kod nas možeš da ih imaš i četiri", rekao je moj novi najbolji drug.

Odgovorio sam da ću pitati za to gospođu kad se vratim kući, a da smo mi svakako u kontaktu preko Vocapa.

Video sam dosta toga, snimio isto. I razgovor sa saradnicima Amerikanaca koji su ostali zaglavljeni u Mazar-i-Šarifu u stotinama. ("They didn"t betray us yet," says stranded Afghan ally with enduring hope of US rescue) I devojčice fudbalerke koje sad nemaju ni gde ni sa kim da treniraju. I Izbeglice iz pobunjeničkog Šindžara… Ipak ostaje žal za onim šta nisam, a to su polja maka. Jer, ko kontroliše polja maka, kažu upućeni, kontroliše i Avganistan.

Posle blizu deset dana, izlazio sam iz Avganistana. Zubair je prašio putem ka Heratu. Zija je trebalo da uskoro dočeka jednog mog drugog prijatelja i kolegu, ovog puta iz Hrvatske. Sa njim će kasnije provesti sedam dana i ispratiti ga u uverenju da iz ovog dela sveta, kako je rekao, dolaze sve dobri ljudi. Rastali smo se posle granične kontrole talibana na već ničijoj zemlji pred "Mostom Prijateljstva" preko reke Amu Darije koja deli Avganistan i Uzbekistan. Već par koraka dalje, poželeo sam da se vratim. Neki magnet prašnjave zemlje u kojoj zlatni zalazak sunca traje satima me je vukao natrag.

Ljudi sa kojima sam imao interakciju, a bilo ih je mnogo: od menjača novca kome oko 50.000 evra u raznim valutama stoje u staklenoj providnoj kutiji kao i svim drugim njegovim kolegama, hotelskog osoblja, prodavaca raznih, prolaznika na ulici, mesara, voćara, oružara, nastavnika… i svi su se prema meni ophodili srdačno i prijateljski.

A, talibani… ne znam. Nisam se bojao jer sam bio suviše gord i siguran u svoje procene. Još pri početku ofanzive, onomad u julu sam verovao da su to talibani 2.0. Bukvalno sam ih tako i zvao – oni koji su resetovani i koji žele da opet vode zemlju, ali novi i drugačiji. Koji žele da ih priznaju po svetu i da izgube onaj teroristički look zbog saradnje sa Al Kaidom, tom dugom nesretnom terorističkom vezom punom zapleta kao u grčkoj tragediji. Hteo sam da verujem u tu svoju 2.0 percepciju i to mi je odagnalo strah.

Ipak, nije bilo svejedno. Bilo je i par situacija koje su podigle jezu na leđima, ali one su za uži krug ljudi. Njima sam ispričao i to koliko bi bilo dobro da Srbija primi određen broj onih koji žele da pobegnu pred talibanima.

Poput brojnih koji su došli do mog telefona nakon priče objavljene na Si-En-En-u, a čiji je junak za par dana, ne mojom zaslugom, bio u Dohi. On im je valjda i dao broj telefona pa sad malo-malo, stižu pozivi u pomoć koji me u mojoj bespomoći pomeraju iz udobnosti ljubljansko-beogradskog života.

Avganistan će, dakle, za mene, ostati zemlja širokih bulevara koje su projektovali Rusi i savršeno urađenih pločnika koje bih voleo da vidim i u Beogradu. Zemlja hrabrih žena i devojčica i mnogobrojnih ponosnih, ali i neretko lenjih muškaraca. Zemlja patnje, zemlja malih voluharica koje dežuraju uz puteve loveći ne znam šta, zemlja neplivača, zemlja ne grobnica imperija, već zemlja neposlušnih i inadžija. Zemlja verujućih, bez vere u budućnost. Zemlja u kojoj je Mister Bin mega zvezda.

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар