U šta se pretvorio Beograd

Pijačni žagor ostao je u drugom planu zvuka vremena obnove, izgradnje i renoviranja. Prija mi razgovor sa baka Lenom koja i pored korone uredno dolazi svakog dana i uvek ima osmeh a uz cveklu i krompir lepe reči obavezno. "Šta je ovo sine, uvek me pita, šta postade ovaj grad?"

Nastavljam dalje, vidim subota je dan za sve radove i sva prevozna sredstva. Motori nadiru sa svih strana, kao da je u pitanju takmičenje u tome ko je bučniji. Mada su noćni termini najizazovniji za demonstriranje moći i brzine. Bulevar sa "zelenim talasima" je kao nekad zid smrti na vašarima u malim mestima. Adrenalin do ludila.

Da sednem malo, popijem kaficu… tu je moja mirna bašta… međutim, trešti neki nepodnošnjiv zvuk, brzi ritam… tri tona koja se ponavljaju… "novi vlasnik", kaže mi devojka koja poslužuje. Shvatam, nije to više moja oaza.

Dobro. Idem još da završim neke poslove, a to ću sporednim ulicama.

E, a u sporednim ulicama i motori i gradilišta. Kranovi rade kao singerice. Betonske bušilice i one glomazne mašine na točkovima što proizvode toliku buku da je pravo čudo da imaju dozvolu da rade više od sat vremena.

Moram da uzmem taksi, odnesem stvari kući i pobegnem na Kalemegdan.

Taksista neki fin čovek, sluša Dragana Stojnića, sve mu je jasno. Kaže mi da mu se dopao natpis na zadnjem staklu jednog automobila " Blicni mi ako je i tebi svega dosta, da znam da nisam sam".

Sirene, zastoj… ne možemo ništa osim da sačekamo i to baš pored ogromne mešalice za beton. Pošteno smo se ispričali, a mene je posle toga bolelo grlo, jer sam sve vreme morala glasno da govorim da nadjačam buku. Stigosmo nekako.

A u mojoj zgradi u vreme kućnog reda, komšija renovira kupatilo, lomi stare pločice. Nije on kriv, majstor koji radi na još nekoliko mesta, može jedino od tri do sedam.

Ali ova priča nema miran kraj. Na Kalemegdanu, na putu ka pasareli, dočekali su me radovi i zvuk mašine za sečenje mermera…

A uveče rođendan u dvorištu susedne zgrade. To me podsetilo na žurke, svakog četvrtka pre dvadesetak godina, u stanu ispod mog. Počinjale su oko ponoći, a ja sam uredno svake nedelje zvala policiju.

Posle nekoliko meseci verovatno su znali su i moj matični broj. "O, vi ste, čudno je da se niko osim vas ne žali na tu buku", kaže ljubazni policajac. Nažalost, ta noćna druženja završila su se trostrukim ubistvom.

Sada umesto žureva četvrtkom u stanu ispod imam teretanu i to svakog dana.

Blicnite ako je i vama svega dosta, da znam da nisam sama.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar