Školovanje osetljivih grupa u doba korone: Posebna deca traže posebnu pažnju

Deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, kao i deo pripadnika nacionalnih manjina, školuju se po zasebnim programima. Zbog specifičnosti obe grupe problemi su česti i u redovnim vremenima, a pandemija izazvana koronavirusom neke od njih je intenzivirala.

Ivan traži pažnju 24 sata, a i Filipu je potrebno mnogo našeg vremena i pažnje. Mislim da je to više nego što možemo da mu posvetimo, posebno ovih meseci kada je i koronavirus u našim životima.

To je, najkraće, iskustvo Kristine Demetar Filipčev, novinarke iz Bečeja i majke blizanaca koji pohađaju drugi razred osnovne škole u rodnom gradu. Idu u istu školu – nakon što je Filip zbog vršnjačkog nasilja morao da promeni sredinu – a i pošto su Filipčevi odlučili da je i Ivanu, od rođenja sa smetnjama i razvoju i invaliditetom, mesto u običnoj školi, ne specijalnoj. Specijalna koja postoji u Bečeju, kao i u drugim sredinama, smatra naša sagovornica, obuhvata decu s margina, socijalnog, često nacionalnog (Romi) i zdravstvenog miljea, bez nade da će dobiti punu pažnju i obrazovanje u meri koje su im potrebne i koje obezbeđuju neophodne veštine za samostalan život, čak i kada to većini izgleda kao nemoguća misija.

U pandemijskim uslovima osetljive grupe stanovništva svih zemalja, a dece i starijih najviše, još su osetljivije. Posebno kada je reč o relativno malom procentu dece iz dve kategorije koje su u našem fokusu; dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, ali i učenicima koji nastavu prate na maternjem jeziku, odnosno jednom od osam jezika nacionalnih manjina koje po zakonima imaju pravo na obrazovanje na jezicima svojih naroda.

No, ako parafraziramo Tolstojevu sentencu o porodicama koje su srećne na isti način, a svaka nesrećna na svoj, svako dete i svaka nacionalna manjina, a time i njeni najmlađi pripadnici, poseban su svet koji treba uklopiti u većinski. Jer i jedni i drugi su manjine, i jedni i drugi imaju poseban status, ali još više posebne potrebe, ne u smislu nedovoljno osetljive sintagme “posebnih potreba” već specifičnosti statusa koji zahteva posebnu pažnju društva.

“Zbog situacije izazvane pandemijom covida-19 obrazovni sistem Srbije dodatno je opterećen i predstavlja, pored zdravstva, najosetljiviji sistem. Okolnosti su bile potpuno nove za sve obrazovne sisteme u svetu, ali ono što sa sigurnošću mogu da kažem jeste da je naš sistem odgovorio na najbolji mogući način kada je u pitanju organizovanje nastave, kao i da se pokazao kao najotporniji i najodgovorniji u pogledu zaštite zdravlja dece, učenika, studenata i zaposlenih”, kaže za Novi magazin prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Branko Ružić: “Svesni situacije da nove nastavne aktivnosti moraju da budu dostupne svim učenicima, a da nove metode podrazumevaju i dodatnu opremu i podršku, posebna pažnja bila je usmerena na rad sa učenicima iz osetljivih društvenih grupa, a podrška je pružena kroz mere individualizacije i nabavku 1.650 uređaja i 2.400 internet kartica. Takva podrška rezultirala je činjenicom da je 96 odsto učenika iz osetljivih društvenih grupa bilo obuhvaćeno nastavom, kako pokazuje istraživanje koje je Ministarstvo realizovalo sa Unicefom i Institutom za psihologiju.”

PODACI I MERE:Na osnovu podataka kojima raspolaže Ministarstvo, osetljivim društvenim grupama pripada 7,8 odsto ukupnog broja učenika (58.311).

Istraživanje je više nego reprezentativno, pošto je obuhvatilo 1.672 škole (95 odsto) i 746.467 učenika upisanih u školsku 2019/20. godinu (93 odsto). Upitnik je razlikovao tri grupe učenika: pripadnike romske nacionalne manjine kojima je potrebna dodatna podrška u obrazovanju, decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i pripadnike drugih osetljivih grupa kojima je potrebna dodatna podrška, kao što su učenici iz porodica niskog socio-ekonomskog statusa, izbeglice, migranti i drugi. Deca iz drugih nacionalnih manjina, sem romske, nisu vođena kao osetljiva kategorija, premda ima osnova i za to jer se u pandemijskim uslovima nastava na maternjem jeziku odvija teže nego na većinskom srpskom i zahteva dodatna angažovanja. U nadležnosti Ministarstva je nastava na osam manjinskih jezika: albanskom, slovačkom, mađarskom, bosanskom, bugarskom, rumunskom i rusinskom jeziku.

Tokom epidemije koronavirusa u oblasti inkluzivnog obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom za obrazovne ustanove pripreman je set preporuka o uključivanju dece i učenika iz osetljivih društvenih grupa u obrazovanje nakon perioda učenja na daljinu. Rad se, kako u Ministarstvu navode, planira i organizuje u skladu sa individualnim obrazovnim planom, a veliku pomoć i podršku u učenju pružaju roditelji. Takođe, u domovima za smeštaj dece i mladih nastava se realizuje na daljinu, preko koordinatora ustanove, koji uputstva u vezi sa nastavom prosleđuje osobi koja je sa učenicima (vaspitač, medicinska sestra) i od kojih škola dobija povratne informacije.

U saradnji s Ministarstvom, Unicef je RTS-u nabavio softver za automatsko pretvaranje glasa u titlovan tekst kako bi se unapredila pristupačnost za gluve i nagluve učenike. Posebna pažnja obraćena je i na udžbenike i nastavna pomagala, kao i na sam proces nastave na daljinu tokom vanrednog stanja i tokom priprema i realizacije male mature. Prema podacima Ministarstva, urađeno je i distribuirano 7.000 besplatnih prilagođenih udžbenika na Brajevom pismu, sa uvećanim fontom, u elektronskom formatu koje dobijaju učenici sa invaliditetom, ali i drugih besplatnih udžbenika za učenike koji se obrazuju po tzv. individualnom obrazovnom planu.

Zahvaljujući tome, u redovne škole ide više od 21.000 dece iz ove grupe osetljivih, dok je većina i dalje u specijalnim školama, ali sa trendom stalnog smanjenja.

“Na osnovu rezultata pomenutog istraživanja mapirali smo potrebe, a Ministarstvo sa Unicefom i EU uskoro započinje projekat Premošćavanje digitalnog jaza u Srbiji za decu iz osetljivih grupa, u okviru kojeg će biti razvijeni mehanizmi i obezbeđena podrška u opremi za romske i učenike iz ekonomski ugroženih sredina”, kaže ministar Ružić: “Radiće se i sa nastavnicima na unapređenju njihovih znanja, a biće obezbeđena podrška i za pedagoške asistente.”

Ministar naglašava opredeljenost “Ministarstva da uloži napore i u vreme epidemiološke krize primeni Milenijumski razvojni cilj 4: “Kvalitetno obrazovanje: Postizanje inkluzivnog i kvalitetnog obrazovanja sve dece potvrđuje uverenje da je obrazovanje najmoćnije i dokazano sredstvo održivog razvoja”. Ni pandemija ne može da spreči naše čvrsto opredeljenje u tom procesu.”

TEREN I ISKUSTVA, PRVI DEO: Naglašavajući da može govoriti isključivo iz perspektive majke, i to sa teritorije Bečeja, Kristina Demetar Filipčev kaže da je obrazovanje dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju i inače teško, a da ga je epidemija još otežala: “Za našu decu tokom vanrednog stanja nije bilo onlajn nastave ni materijala. Praćenje televizijskog programa za decu sa smetnjama u razvoju je naporno, a i svako dete je drugačije i najbolje funkcioniše u ličnom kontaktu s nastavnikom i terapeutom. Teško je pripremiti i odgovarajuće onlajn materijale zbog različitosti naše dece i njihovih smetnji.”

Ivan Filipčev sada radi po posebnom individualnom planu s pedagoškim savetnikom: “Pohađa školu, koju veoma voli, kao i druženje sa drugom decom. Program je prilagođen njegovim mogućnostima, uči slova i matematiku. Uočila sam da je više audio nego vizuelni tip, pa mu bolje idu predmeti za koje je potreban sluh, kao engleski i svet oko nas. Može i poneka slova da prepozna i pročita jednostavnije reči kao što su mama i tata.”

Naša sagovornica naglašava problem koji nema veze s koronavirusom – fizičke prepreke u Bečeju i bečejskim školama za decu sa invaliditetom. Ne samo za Ivana, sva deca u njegovoj školi koja imaju poteškoće u kretanju praktično su vezana za prizemlje, do kojeg se stiže improvizovanom rampom. Kad pređe u peti razred nosiće ga bukvalno s kolicima jer je drugačije nemoguće stići do nivoa na kojima se odvija nastava za više razrede. Tu muku muče i druge bečejske škole, uključujući i specijalnu školu koja ima “nesavladive stepenice”.

“U Bečeju je dobro što dugo postoji usluga ličnog pratioca deteta. Koliko znam, potrebno je dvadesetak asistenata, pa nedostaje nekoliko, ali većina dece ih ima”, kaže naša sagovornica i podseća da se ta usluga od januara iz lokalne samouprave seli u licencirane agencije: “Sada je problem što pratioci nisu prijavljeni, ne teče im staž, primaju mesečno petnaest hiljada dinara i čim nađu bolji posao odlaze. Prosto, ne mogu od toga živeti.”

Za ovu izuzetno značajnu ulogu pratiocima je od 1. januara “obećan” minimalac, uz staž, ali još je sve neizvesno. No, ukoliko im prihodi budu izvesniji lakše će odlučiti da nastave sa svojom humanom misijom, što je za decu osetljivog zdravstvenog stanja izuzetno važno jer se vezuju za ljude koji o njima vode brigu i teško im pada prinudni rastanak i promena ličnog asistenta.

Poseban problem su izuzetno visoki troškovi koja iziskuje briga o detetu sa invaliditetom. Ivanu su, primerice, potrebna kolica i hodalica; kolica koštaju nezamislivih 500.000 dinara, a hodalica 700.000, tu su i druge potrepštine koje je teško pokriti dodatkom za tuđu negu. Takođe, ovoj deci su za školovanje, ako se vratimo centralnoj temi, neophodna i posebna učila, a nadasve ona 24-satna briga.

Jasno je da Ministarstvo obrazovanja nije jedino koje je zaduženo za brigu o deci sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, tu su i Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, kao i lokalne samouprave, ali često – ponekad i presudno – međunarodne i domaće institucije i nevladine organizacije.

TEREN I ISKUSTVA; DRUGI DEO:Za decu koja pripadaju nacionalnim manjinama obrazovno iskustvo je različito; deo ih nastavu pohađa na srpskom jeziku, a deo na jezicima svojih predaka. Zakon propisuje da se pripadnici nacionalne manjine obrazuju na svom jeziku i pismu ili dvojezično, ukoliko se prilikom upisa u prvi razred za to opredeli najmanje 15 učenika. Takođe, garantuju im se i udžbenici na maternjem jeziku. U 1.240 osnovnih škola nastava se izvodi na srpskom i osam manjinskih jezika. Nastavu pohađa oko 35.000 učenika; na svom jeziku u 1.114 škola, dvojezično u 122 škole, četiri škole je koncipirano multietnički i nastava se odvija na više jezika. Do prošle školske godine publikovano je 1.200 udžbenika za osnovno obrazovanje i 300 za srednjoškolsko.

Statistika, međutim, nije dovoljno precizna. Život, kao i obično, jeste. Prva ključna razlika, nezavisno od epidemije, jeste učite li školu na maternjem ili većinskom jeziku. Za uspeh u oba slučaja važne su i neke druge činjenice, posebno koliko su maternji i većinski jezik srodni, pa je jasno da je za neslovenske jezike neophodan čitav obrazovni aparat, od same zgrade ili bar učionica preko nastavnog osoblja do učila i udžbenika.

U kriznim vremenima koja zahtevaju onlajn nastavu, učenje na daljinu, neophodan je i svima dostupan kanal i mimo platforme na sajtovima nacionalnih saveta. Učenicima u Vojvodini je srazmerno lakše, pošto RTV kao javni servis ima i program na manjinskim jezicima. Takođe, deci bošnjačke nacionalnosti nije problem da prate nastavu na srpskom jeziku – što ne znači da ne treba da imaju lekcije na bošnjačkom već je to neka vrsta kolateralne prednosti, za razliku od onih čiji se maternji jezik znatno razlikuje od srpskog.

Svaka od više desetina nacionalnih manjina ima specifikum, ali generalno se mogu podeliti na veće i manje, te na one koji zahtevaju poseban program (pre svih mađarski i albanski) i one koje se uklapaju u većinsku školu, sa dodatkom nastave na maternjem. I jedni i drugi, međutim, u kriznim vremenima kakvo je doba korone brinu za očuvanje nacionalnog identiteta mlađih naraštaja, pošto se uz sve što se na državnom i lokalnom nivou čini kroz obrazovni sistem, prostor za uredno obrazovanje na maternjem jeziku sužava.

Za albansku nacionalnu manjinu obrazovanje je ionako rak-rana, pošto i godinama posle obaveze izdavanja udžbenika na albanskom jeziku knjiga prosto nema, posebno za predmete koji zalaze u istoriju (koja se drugačije vidi iz srpskog i albanskog ugla). Drugi problem izazvan bojkotom popisa – koji je osnova za dodelu sredstava nacionalnim savetima nacionalnih manjina u čijim je rukama i obrazovna politika – jeste činjenica da albanski nacionalni savet ne raspolaže sa dovoljno novca da organizuje nastavu na daljinu u punom obimu, odnosno na nivou na kojem se odvija nastava na srpskom ili, primerice, mađarskom.

“Kad je proglašeno vanredno stanje organizovali smo snimanje 328 školskih časova za osnovu školu, u koja je uključeno 63 učitelja. Odlukama Vlade Srbije i Kriznog štaba opštinama je prepuštena organizacija nastave za ovu školsku godinu, a mi nemamo sredstava za to”, kaže predsednik Nacionalnog saveta albanske manjine Ragmi Mustafa, naglašavajući da je tokom vanrednog stanja Savet platio emitovanje nastave na dve lokalne televizije.

Pretpostavljali su, dodaje, da će slično moći i tokom novog talasa, ako bude onlajn nastave, ali zbog smanjenja budžeta za nacionalne savete za 20 odsto, uz onaj “popisni” manjak u startu, to prosto nije moguće. Mustafa dodaje i da je moguće korišćenje softvera albanskog Ministarstva prosvete, ali potrebna je dozvola resornog ministarstva Srbije, što nas vraća na nastavni plan i program koji nije usaglašen. Takođe, smatra da “titlovanje” lekcija snimljenih na srpskom nije dobro rešenje, pošto je učenicima dovoljno naporno da prate nastavu na daljinu i inače, a prevod im ne približava materiju. Zbog toga, kao i činjenice da im Ustav i zakoni garantuju pravo na obrazovanje na maternjem jeziku, iz Nacionalnog saveta nije data saglasnost za “titlovanje” kao nastavni metod.

Problem je, kao i među nekim drugim nacionalnim zajednicama, romskoj pre svih, manjak kompjutera, kako među nastavnicima tako i među učenicima.
Za Mustafu nije sporno da je odgovornost za nastavu – i mimo krize, a posebno ako opet dođe do učenja na daljinu – na Ministarstvu obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja i očekuje da će to biti sprovedeno u skladu sa zakonom.

Ljiljana Stehlik, predsednica Nacionalnog saveta češke nacionalne manjine, ukazuje na drugu dimenziju koju epidemija unosi u obrazovanje. Daca češke nacionalnosti nemaju posebne škole već se u četiri škole u Banatu uči češki jezik, a nastava se inače odvija na srpskom. Problem koji se intenzivirao sa razvojem epidemije je što su deca sve manje vezana za školu, pa samim tim i za češki, pa se polako udaljavaju od korena.

“Mi smo na ovom području dugo i većina dece je iz mešovitih brakova, pa nemaju problema sa znanjem srpskog jezika i nastavom na srpskom. Želimo ipak da im omogućimo i učenje češkog jezika i kulture jer na taj način možemo da očuvamo identitet”, kaže Ljiljana Stehlik.

Dok je kretanje moguće, deca pohađaju radionice, često sa drugovima i drugaricama druge nacionalnosti, ali ako bude zatvaranja, i ta veza s poreklom će se tanjiti. Što za pripadnike mnogih nacionalnih manjina predstavlja akutni problem koji većina možda ne uočava i ne razume, ali to ga ne čini manjim. Škola kao jedan od stubova očuvanja kulturnog identiteta ima nezamenljivu ulogu u tom značajnom delu života ne samo manjina već i Srbije kao multietničkog društva.

RUŽIĆ: Nastava u saradnji sa savetima

Uporedo sa nastavom na daljinu na srpskom jeziku, u školama širom Republike Srbije realizuje se nastava na daljinu i za učenike koji je pohađaju na jeziku nacionalne manjine. U periodu od 1. septembra do 1. novembra 2020. snimljeno je ukupno 1.885 časova za osnovno i srednje obrazovanje na albanskom, slovačkom, mađarskom, bosanskom, bugarskom, rumunskom i rusinskom jeziku.

Uključeno je 264 nastavnika koji predaju na jezicima nacionalnih manjina.

U obezbeđivanju što većeg broja i što kvalitetnijih digitalnih i drugih onlajn resursa za realizaciju kvalitetne nastave na daljinu na jezicima nacionalnih manjina, Ministarstvu značajnu podršku pružaju nacionalni saveti nacionalnih manjina, a u pripremi i izvođenju obrazovnih sadržaja tokom vanrednog stanja učestvovalo je 339 nastavnika koji predaju na jednom od osam jezika nacionalne manjine i tada je snimljeno i emitovano 3.310 priloga na osam jezika nacionalnih manjina.

U školskoj 2020/21. nastavljena je organizacija nastave na daljinu na osam jezika nacionalnih manjina. U međuvremenu, Ministarstvo je nabavilo dodatnih 25 Camtasia licenci za snimanje časova na daljinu, te je ukupno 34 Camtasia licenci dostavljeno nacionalnim savetima. Časovi se objavljuju na portalima nacionalnih saveta nacionalnih manjina i dostupni su svima. Sve informacije u vezi sa nastavom u školskoj 2020/21. prevedene su na osam jezika nacionalnih manjina, a preventivni video-materijal za učenike na pet jezika.

Započeto je snimanje 300 časova za predmet Srpski kao nematernji jezik po A modelu – oni čiji maternji pripada neslovenskim jezicima – i B modelu, oni čiji je maternji u grupi slovenskih jezika, u Subotici i Bujanovcu, kao podrška Misije OEBS. Sa Savetom Evrope u toku je realizacija dogovora za podizanje jedinstvene platforme na kojoj će se objavljivati svi obrazovni sadržaji na jezicima nacionalnih manjina.

(Novi magazin)

Napišite komentar