Sava Šumanović ponovo u Parizu

Krupne crne oči koje su više gledale unutra nego u svet oko sebe. Učtiv, pedantan, čist, gotovo uvek u belom mantilu, više je ličio na naučnika nego na slikara, odan francuskoj umetnosti i kulturi, ali vezan za rodni kraj – tako je Savu Šumanovića opisao istoričar umetnosti Lazar Trifunović.

Šumanović je rođen u Austrougarskoj u Vinkovcima, u staroj građanskoj porodici. Otac Milutin, šumarski inženjer. Majka Persida, rođena Tubić, koja je još u ono vreme završila ženski licej u Pečuju i Beču. U početku, plan porodice je bio da Sava Šumanović postane pravnik. Međutim, još dok je učio gimnaziju u Zemunu, krenuo je na časove slikanja i divio se Sezanu i Van Gogu.

U vreme velikih svetskih lomova 1914. upisuje Višu školu za umjetnost i obrt u Zagrebu. Nakon što je diplomirao, odlazi u grad koji je tih dvadesetih godina bio ono što će Njujork postati posle Drugog svetskog rata.

„Boravio je u Parizu kad je on valjda poslednji put u 20. veku bio centar sveta u kulturnom i umetničkom pogledu, i to je bila jedna velika škola u koju se dolazilo da se nešto nauči“, kaže istoričar Milan Ristović.

Istoričar umetnosti Ljubica Miljković podseća da je Pariz postao zanimljiv srpskim umetnicima posle 1908. i aneksije Bosne i Hercegovine, kada naši studenti koji su mahom studirali u Minhenu demonstrativno odlaze u Pariz.

Direktorka Galerije „Sava Šumanović“ u Šidu Vesna Burojević kaže su sve pariske adrese gde je Šumanović tokom deset godina živeo bile u blizini Monparnasa.

„To su bile kafane u kojima su se okupljali umetnici, to su bile one posebne dvadesete godine, kada je stvarno Pariz doživeo posebnu atmosferu, Sava Šumanović nije bio u nekom predrađu Pariza, njemu je porodica omogućila da bude na pravom mestu“, kaže Vesna Burojević.

Sava Šumanović nije bio naš prvi slikar u Parizu, ali je prvi koji se uspeo da se prilagodi Parizu. Šumanović se upisuje na akademiju kod čuvenog likovnog pedagoga Andrea Lota, koji je svoje umetničke stavove formirao na odjecima kubizma.

„Sekretar te njegove akademije bio je jedan ruski emigrant koji je učio umetničku školu u Beogradu, Kolja Poljakov, i pošto je on znao srpski, pretpostavlja se da su zato naši studenti hrlili kod Andrea Lota, ne samo zbog njegove pedagogije. Kasnije Lot, kad je odlazio na Savine izložbe Parizu, analizira Šumanovićevo učešće i kaže mu da je on njegov najtalentovaniji učenik“, ističe Ljubica Miljković.

Međutim, po povratku u Zagreb, publika nije imala razumevanja za njegove oštro nacrtane polukubističke slike. Činilo im se da je to neki drugi Šumanović.

„Nije tom kriv Šumanović, krivo je vreme našeg balkanskog voza koji do sada već kasni petnaest godina", zapisao je jedan Savin savremenik.

Tijana Palkovljević Bugarski, upravnica Galerije Matice srpske, smatra da je to bilo normalno za ono vreme.

„Ono što je bio trend i moda u Parizu nije moglo biti prihvaćeno u Beogradu ili Zagrebu, jednostavno, moderne tendencije su se toliko brzo smenjivale i toliko brzo su ti izmi išli jedan za drugim da publika nije mogla da se navikne na njih.“

Umetnički čistunac i pariska boemija

Savremenici iz Pariza zapisali su da se Šumanović, po svom čistunstvu i pomalo profesorskim urednim navikama, veoma razlikovao od pariske šarolike boemije. Više puta je naglašavao da je najveći frankofil među našim umetnicima, ali drugi boravak u Parizu za njega je bio ponižavajući.

Dobio je ograničenu dozvolu boravka i morao je, kako je zapisao, da zavisi od volje nekakvog francuskog službenika. Ipak, ovaj pariski period biće najvažniji u delu Save Šumanovića.

„Šumanović od 1925. do 1928. boravi u Parizu, to je vreme kada on dostiže najveći uspeh na umetničkoj sceni francuske metropole, kada o njemu pohvalno pišu književni kritičari poput Florana Felsa, urednika poznatog pariskog umetničkog časopisa Vivan. On ističe da je za njega Šumanović jedan od najdarovitijih i najinteligentnijih umetnika koji dolaze iz Jugoslavije“, kaže Milana Kvas, kustos Spomen-zbirke Pavla Beljanskog.

Tijana Palkovljević Bugarski ističe da je Francuska zemlja velike kulture i tradicije, a da je Sava Šumanović ipak uspeo da uđe u pariske umetničke krugove.

„O tome govore najviše zidne slike koje stoje u klubu Kupola, gde su radili brojni francuski slikari. Gazde te kafane su želele da stvore umetnički ambijent i među izabranim slikarima je bio i Sava Šumanović. Dan-danas, kad odete u kafe La Kupol, stoje na jednom stubu četiri figure Šumanovića, i to pokazuje da on jeste imao svoje mesto na toj pariskoj umetničkoj sceni."

Vesna Burojević podseća da je u to vreme francuska vlada otkupila dve slike koje se i danas čuvaju u francuskim muzejima.

U drugom pariskom periodu nastaju neke od najprepoznatljivijih slika Save Šumanovića. Tada je naslikao „Doručak na travi“, autoportret sa četiri akta u predelu, neposredno inspirisan Maneovom istoimenom slikom. Danas se nalazi u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.

„Slika na neki način sumira i najavljuje ono što je najbitnije u Šumanovićevom stvaralaštvu iz prethodnog perioda, iz prve polovine treće decenije, kao i ono što će umetnik raditi u Šidu", kaže Milana Kvas.

„Pijani brod“ kao nedovršeni simbol

Evropu dvadesetih godina uznemirava pojava ideologije fašizma, koja će manje od 20 godina kasnije potpuno promeniti svet. I od koje će stradati i sam Šumanović. Dvadesetih godina nastaje čuveni „Pijani brod“, a dobro umetničko delo je nezavršen simbol i svako vreme može da ga tumači drugačije.

Šumanović je „Pijani brod“ naslikao bez prestanka, za sedam dana i sedam noći, inspirisan istoimenom pesmom Artura Remboa, koju je tada prevodio i sa francuskog recitovao njegov prijatelj, književnik Rastko Petrović.

„Šumanović nije bio političar, nije bio ideolog, ni u slikarstvu on nije bio ideolog, ali kad je radio onaj njegov ‘Pijani brod’ 1927, on je na neki način možda nesvesno uradio sliku sveta, koji se tada sve većom brzinom pretvarao u ono što jeste, taj ‘Pijani brod’, gde se više ne zna ko je kapetan ili su svi kapetani, i koji se valja čas na jednu, čas na drugu stranu“, kaže istoričar Milan Ristović.

„Pijani brod“, „Doručak na travi“ i šidske pejzaže Šumanović je prodao na samostalnoj izložbi u Beogradu 1928. Tada odlazi u Pariz poslednji put.

Pozirala mu je Kiki, slikarka, pevačica, glumica, muza velikim umetnicima, promovisana kraljica Monparnasa kojoj je predgovor za autobiografiju napisao Ernest Hemingvej.

Međutim, Šumanovićev odnos prema Parizu više nije bio isti, još 1928. prestaje da se potpisuje na francuskom. Istoričarka umetnosti Ljubica Miljković zaključuje da Sava Šumanović na kraju nije mogao da napravi veliki iskorak u Francuskoj.

„Ti krugovi su prilično zatvoreni, treba da budete Pikaso, da tamo živite neprekidno, da imate beskrajan talenat i veliku energiju i želju. Sava Šumanović nije uspeo, on je morao svakih šest meseci da se javlja policiji, da traži produžetak boravka, što njemu, naravno, i njegovim živcima nije odgovaralo. Na kraju se vratio u Šid, u tu je njegova umetnost procvetala", kaže Ljubica Miljković.

Šumanović se više nije vraćao u Pariz. Do kraja života glavno mesto u Šumanovićevom životu i slikarstvu zauzima sremska ravnica. Tu će izgraditi prepoznatljiv „kako znam i umem“ stil. Do 1942. godine nastaće ukupno 600 slika. Na njegovim platnima dominiraće svetlost boja sremske ravnice, zelenilo, proleće.

Prvih nekoliko godina, Šumanović je slikao aktove na osnovu pariskih skica, jer nije mogao da pronađe model za akt u Šidu. A onda je slovenka Ema, koja je pevala u jednoj lokalnoj kafani, pristala da mu pozira. Šumanović će reći da mu je taj model bio bolji od svih koje je imao u Parizu. Nastaće najpoznatiji ciklus u životu Save Šumanovića „Šidijanke“ ili kupačice. Naglašavao je da se ciklus ne zove Šiđanke, nego „Šidijanke“, jer su to bile devojke iz njegove mašte.

Ciklus „Šidijanke“ prvi put je prikazan 1939. godine u Beogradu na velikoj izložbi. Nakon toga, Šumanović se vraća skicama iz Pariza, koje je doneo pre 11 godina.

Ali vreme će pregaziti Savu Šumanovića. Srem 1941. postaje deo Nezavisne Države Hrvatske,  a Šumanović iz protesta prestaje da se potpisuje na svojim slikama.

Šiđani kažu da je 28. avgust 1942. godine najtužniji dan u istoriji grada. Taj dan opisuju rečenicom „onda kada su ih odveli“.

„Kad dolaze ti ustaški agenti, vide da je to čovek koga ne treba tući, ne treba vezivati. Šumanović je znao kuda ide, zatražio je da mu daju malo vremena da se umije, obuče, i onda se tako pozdravio sa majkom i onda je otišao da se ne vrati. To su sve slike jednog vremena, jedne bespomoćnosti koja sa druge strane ima možda i veću snagu nego neka vrsta bezumnosti koja tera takvog čoveka u smrt", kaže istoričar Milan Ristović.

Poslednju sliku Sava Šumanović je naslikao dva dana pred smrt – „Triptih beračice“. Zapisao je samo „završio 26. avgusta 1942“. 

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike