SAD i Kina: Ko bi ekonomski ostao na nogama u slučaju rata oko Tajvana

Ekonomski rat između Sjedinjenih Američkih Država i Narodne Republike Kine, koji je, može se reći, započeo za vlade bivšeg predsednika Donalda Trampa podizanjem carine na kinesku robu i zabranama korišćenja američkih patenata kineskom gigantu "Huavej", zahuktava se poslednjih šest meseci.

Ta eskalacija, recimo, ogleda se u uskraćivanju transfera znanja i korišćenja američkih patenata u oblasti dizajna i izrade čipova, kao i opreme za njihovu proizvodnju.

Preti i potpuna zabrana popularne kineske aplikacije TikTok, koja, mada se kao i odbijanje kineskih investicija u bitnu saobraćajnu i telekomunikacionu infrastrukturu pravda bezbednosnim razlozima, ima svoje konkretne ekonomske posledice.

No, više od te vrste trvenja, duboke posledice po ekonomiju i život građana u tim zemljama imao bi pravi oružani sukob, od kojeg se od početka ruske intervencije u Ukrajini i posete predsedavajuće Donjeg doma američkog parlamenta Nensi Pelosi Tajpeju u Istočnoj Aziji sve više strahuje.

Zato se nameće pitanje kako bi SAD i Kina podnele ekonomsku turbulenciju koju bi eventualni sudar njihovih armija oko Tajvana prouzrokovao.

Najveći ekonomski partner, najveći neprijatelj

Život obiluje ironijom i protivrečnostima. Stoga možda i nije čudno da su trka za materijalnim bogaćenjem i blagodeti trgovine, poput generisanja profita i dostupnosti široke palete sirovina i proizvoda, među uzrocima paradoksalne situacije u kojoj dve države koje su najveći trgovinski partneri jedna drugu doživljavaju kao najozbiljniju pretnju po sopstvenu bezbednost.

Podaci sugerišu da, ekonomski gledano, Vašington zavisi više od Pekinga jer SAD iz Kine uvoze više robe i usluga nego iz bilo koje druge zemlje, dok su, tradicionalno, najveći snabdevači Kine Republika Koreja i Japan.

Mada je Japan decenijama bio najveći američki poverilac, poslednjih godina Kina je povremeno preuzimala to mesto, jer je držala između 1 i 1,3 biliona dolara u američkim državnim obveznicama.

Kina ima jaču industrijsku bazu i ako bi u slučaju rata na Tajvanu iznenada prestala da snabdeva američko tržište u SAD bi došlo do nestašica mnogo proizvoda i poskupljenja. Naime, nominalno najveća svetska ekonomija poslednjih decenija prolazi kroz proces deindustrijalizacije usled prebacivanja proizvodnih kapaciteta u inostranstvo i sve većeg oslanjanja na jeftinije strane proizvode što je bitno umanjilo njen proizvodni sektor.

Na uštrb proizvodnje i realne ekonomije u SAD raste oslanjanje na finansijski sektor i usluge, kao i na finansijske povlastice koje ta država crpi zahvaljujući činjenici da je njena valuta dominantna svetska moneta za držanje deviznih rezervi.

To znači da bi u rafovima prodavnica robe široke potrošnje u SAD nedostajalo kućnih aparata, odeće, igračaka, alata i tome sličnog, mada bi građanstvo zahvaljujući rezervama nafte i samodovoljnosti u proizvodnji hrane verovatno imalo osnovne namirnice neophodne za život.

Dalje, rat bi značio i da Kina prestaje da kupuje američke državne obveznice, odnosno pozajmljuje novac Vašingtonu. Štaviše, vrlo je moguće da bi ona u tom slučaju rasprodala vrednosne hartije američkog porekla koje već poseduje, što bi izazvalo pometnju na njihovom tržištu.

Američke državne obveznice bi, bar privremeno, zbog toga bile drastično obezvređene. Kina bi mogla i da odluči da se oslobodi veće količine dolara menjajući ih za zlato i na taj način takođe prouzrokuje pad zelene valute.

Nestašice robe, poskupljenja, pad vrednosti državnih obveznica i posrtanje dolara dalje bi verovatno izazvali veliki pad potrošnje stanovništva, rezanje državnog budžeta i podizanje poreza u SAD.

Dvosekli mač

To bi, međutim, značilo i gubitak ogromnog tržišta za Kinu, budući da su Amerikanci u godini za nama uvezli kineske robe i usluga u iznosu od čak 537 milijardi dolara.

S obzirom na to da je moguć razvoj situacije u kojem bi Vašington uspeo da ubedi ili prisili svoje vojno-političke saveznika da uvedu široki spektar sankcija Kini, ona bi mogla da u (osetnoj meri) izgubi i tržišta EU (ukupni obim razmene u 2022. 910 milijardi dolara), Republike Koreje (312 milijardi u 2021.) i Japana (311 milijardi u 2021.). To bi, pak, dovelo do masovnog zatvaranja fabrika i siromašenja radnika.

Treba uzeti u obzir i to da zbog decenijskog teritorijalnog spora i svoje vojne i finansijske podrške Pakistanu Kina nema dobre političke odnose sa Indijom, zbog čega ne može da sa sigurnošću računa na njenu (punu) neutralnost i tržište. Vlada u Nju Delhiju je zabranila korišćenje oko dve stotine kineskih aplikacija u svojoj zemlji nakon smrtonosnog incidenta u Himalajima 2020, kada je u sukobu sa Kinezima život izgubilo 20 indijskih vojnika.

To nagoveštava da bi Nju Delhi možda mogao da u izvesnoj meri iskoristi trenutak slabosti Kine da kroz selektivno zatvaranje svog tržišta oslabi svog najvećeg geopolitičkog rivala, s kojim je u 2021. imao trgovinsku razmenu od 120 milijardi dolara.

Takođe, kupovna moć kineskog stanovništva još nije dovoljna da odmeni gubitak takvih velikih mušterija kao što su Amerikanci i Evropljani.

Štaviše, rat oko Tajvana praktično bi presekao linije pomorskog snabdevanja i zatvorio kineske luke, što bi bar privremeno dovelo do ozbiljnih poremećaja na tržištu energenata i hrane, te umanjilo razmenu i sa prijateljski nastrojenim zemljama.

Tako, mada je u 2022. ostvarila astronomski suficit u spoljnoj trgovini od 878 milijardi dolara, čime je drastično poboljšala sopstveni svetski rekord od 676 milijardi, Kina bi mogla da iskusi jednu vrstu pada u ekonomski ponor kada je u pitanju trgovinska razmena sa inostranstvom.

S druge strane, od Tajvana geografski udaljene američke luke bi nastavile da neometano rade a država da posluje sa svojim drugim važnim trgovinskim partnerima, kao što su Nemačka, Japan, Meksiko i Kanada.

Relativizacija najvećeg protivničkog ekonomskog oružja

Međutim, kada je reč o ekonomskom udaru koji bi NR Kina pretrpela gubitkom krupnog i atraktivnog američkog tržišta, interesantno je mišljenje pojedinih poslovnih ljudi u SAD koji ističu da Kina, kao veliki američki poverilac, praktično Vašingtonu pozajmljuje novac s kojim on kupuje kinesku robu i usluge.

Po njihovom shvatanju, s obzirom na to da su SAD mušterija koja nije zaista solventna i kineske proizvode kupuje na pozajmicu, gubitak američkog tržišta, zapravo, za Kinu ne bi bio tako težak kako se misli. Pogotovo što bi dolar pao, a juan poskupeo, usled čega bi porasla kupovna moć kineskih preduzeća i građana, koji bi onda bili u stanju da povećaju domaću potrošnju i kopneni i vazdušni uvoz iz prijateljskih zemalja i tako delimično upiju proizvedenu robu koja se više ne može izvoziti, odnosno, pokriju rupe nastale gubitkom tržišta Zapada.

S druge strane, protivargument mišljenju da bi Kina naglom rasprodajom mogla da u znatnoj meri obori vrednost američkih državnih obveznica i vladi u Vašingtonu osetno oteža zaduživanje prouzrukujući finansijski haos u SAD, je viđenje da bi američka centralna banka brzo zaustavila tako nastalu krizu pošto bi te obveznice smesta otkupila. Da je Federalna banka sposobna da apsorbuje državne obveznice vredne oko bilion dolara koje su u kineskom vlasništvu može se zaključiti na osnovu prošlih iskustava – ona je već nakupovala obveznica u vrednosti od čak 5,3 biliona (5.300 milijardi) dolara, pa se verovatno ne bi libila da ode još jedan korak dalje.

Argument američkih analitičara koji smatraju da Peking ne bi pokušao da finansijski ozbiljno destabilizuje SAD je da pad vrednosti američkog dolara ne bi odgovarao ni samoj Kini jer ona sedi na divovskoj vreći od 3,25 biliona dolara deviznih rezervi. Takođe, ona još uvek nije u dovoljnoj meri izgradila sistem plaćanja u kojem bi u spoljnoj trgovini juan i valute Kini politički bliskih država bile dovoljna alternativa dolaru.

Nezavisno od toga koja od dve zemlje bi bolje ekonomski podnela eventualni rat na Tajvanu, jasno je da bi on bio poražavajuć u ekonomskom pogledu za obe strane.

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike