Ribe na jelovniku – samo još za bogate

Svetska trgovinska organizacija (STO) već više od 20 godina pokušava da pronađe neku formulu kojom bi zaustavila preveliku eksploataciju ribljeg fonda u morima i okeanima sveta.

Prema mišljenju stručnjaka, najveći problem su državne subvencije: bilo da je reč o Kini, Evropskoj uniji, SAD, Južnoj Koreji ili Japanu, gotovo sve bogate države imaju neki oblik državne podrške za svoje ribare, za njihove brodove, za gorivo, za lučke takse…

Najviše ribe je ulovljeno još 1996, oko 130 miliona tona. Otada je ribe na tržištu sve manje.

Ujedno je sve više ribljih vrsta kojima preti istrebljenje: preko trećine ribljih populacija je već toliko izlovljeno da više nema šansi za njihov prirodni oporavak, a u samo šest odsto mora se lovi manje nego što to priroda dozvoljava, pokazuje statistika Organizacije za hranu UN (FAO).

Bogati izlovljavaju ribu

Kad se povežu te subvencije i izlov, postaje jasno da je riba sve češće na trpezi – samo bogatih. Nemačka je najbolji primer: negde do sredine marta je u toj zemlji je na pijace i u prodavnice stiglo onoliko ribe i morskih plodova koliko se u nemačkim morima ulovi za čitavu godinu.

Dakle, u preostalih devet i po meseci, u toj zemlji se jede riba koja je ulovljena negde drugde u svetu. Pritom u nemačkoj kuhinji riba čak i nije najvažnija stavka na jelovniku.

Zbog raznih oblika državne podrške, ribarima se isplati da se po ribu za svoje kupce otisnu i na daleka mora. A to onda znači da lokalni ribari, po pravilu oni iz zemalja juga, koji imaju daleko slabije i manje brodove, ostaju praznih mreža.

U svetu inače postoje milioni ribarskih brodova i brodića, ali njih samo 30.000 je "zaslužno" za ulov polovine ribe koja se godišnje vadi iz mora.

Gotovo bez izuzetka su to brodovi pod zastavom ili u vlasništvu firmi iz bogatih zemalja i po pravilu se već na tim brodovima ili u posebnim brodovima koji prate ribarske flote, ta riba prerađuje i priprema za kupce.

Pravilo za sve druge – osim za nas

Aleta Mondre sa Univerziteta u Kilu sumira posledice: "Što se više ribe lovi na otvorenoj pučini, to je manje ribe u obalskim područjima." A to znači da u siromašnim zemljama, gde je riba stanovnicima glavni izvor belančevina, nje jednostavno više nema dovoljno.

Pritom prema podacima humanitarne organizacije "Svetska pomoć za gladne", u svetu još uvek oko 800 miliona ljudi živi od plodova mora, a 90 odsto tih ljudi je iz zemalja siromašnog juga.

Svetska trgovinska organizacija u ovo doba sve napetijih odnosa među regionima i državama sveta ima i većih briga za opstanak, ali kada je reč o prevelikom izlovu ribe čini se da su bogate zemlje konačno shvatile da nešto mora da se uradi.

Međutim, već u formulaciji konačnog sporazuma vidljivo je da su neke siromašnije zemlje želele pravilo koje bi nekako važilo za sve druge, osim za njih.

Dobar primer je Indija: to je zemlja kojoj je nesporno ogroman problem to što po Indijskom okeanu ribu love flote i sa istoka i sa zapada, ali iako je želela da se predstavi kao zagovornica siromašnih zemalja, njen ministar trgovine Pijuš Gojal bio je uporan u zahtevu da sporazum STO "ni u jednom obliku ne sme da ograniči prava indijskih ribara".

Ribe – ćute

Na kraju, a nakon mukotrpnih pregovora oko svakog slova i zareza, prošle nedelje se Svetska trgovinska organizacija složila oko sporazuma o ukidanju državne podrške – ali samo za ribare koji love ribu "ilegalno, neregistrovano ili neregulisano".

Ta formulacija dobro pokazuje koliko je razvodnjen prvobitni zahtev o potpunom ukidanju državne podrške. Pa čak i tu neke države žele još da pregovaraju o izuzecima koje bi važile samo za njih.

Zato ne čudi što su mnoge organizacije za zaštitu životne sredine razočarane i skeptične. Ne veruju da će dogovor uopšte pomoći u očuvanju života naših mora. A same ribe tu ionako mogu samo da ćute, dok novac zvecka na kasama ribarnica…

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike