Reparacije za kolonijalne zločine: plati i ćuti?

Više od sto godina nakon zločina nemačkih kolonijalnih vlasti u današnjoj Namibiji, vlada u Berlinu je 28. maja priznala zločine počinjene nad etničkim grupama Herero i Nama i nazvala ih genocidom.

Sada se postavlja pitanje kakva bi odšteta ili kompenzacija za žrtve i njihove porodice, odnosno potomke, bila primerena? I da li bi Nemačka, svojim pristupom u Namibiji mogla da ukaže na novi put suočavanja s prošlošću, bez uobičajenog guranja stvari po tepih, tako tipičnog za stare evropske kolonijalne sile?

"Mislim da bi trebalo da budemo veoma oprezni kada govorimo o reparacijama", kaže za Dojče vele istoričarka Olivete Otele, koja na Univerzitetu u Bristolu istražuje kolonijalnu prošlost Francuske i Velike Britanije.

Bilo bi, smatra ona, bolje govoriti o "ponovnom uspostavljanju pravde". Imenovanje Olivete Otele za prvu tamnoputu profesorku istorije u toj zemlji bila je svojevremeno vest koja se našla na mnogim naslovnicama.

Kada su u pitanju reparacije, Otele ne misli na jednokratne isplate, već na mere suočavanja s traumama prošlosti i pokušaj da se to kompenzuje u nekom drugom obliku. Možda bi, kaže, nešto moglo da se uradi za obrazovanje ili zdravstvo u bivšim kolonizovanima zemljama. Ali pre svega, "trebalo bi razmišljati dugoročno – ne samo dati novac i verovati da se naša odgovornost time završava".

Pogled na političku raspravu o tom pitanju u Evropi pokazuje koliko su bivše kolonijalne sile još uvek daleko od takvih konstruktivnih pristupa.

Belgija i Kongo

Belgija je vladala današnjim Kongom tako brutalno da su druge kolonijalne sile tog doba bile zgrožene. Početkom 20. veka, milioni stanovnika Konga ubijeni su i unakaženi tokom vladavine kralja Leopolda II.

Tek je 2020, dakle 60 godina nakon sticanja nezavisnosti Konga, belgijski kralj Filip poslao pismo vladi u Kinšasi izražavajući svoje "najdublje žaljenje zbog povreda u prošlosti". U međuvremenu je bilo kritika na račun nekih porodica u Belgiji koje su se obogatile uglavnom eksploatacijom Konga.

Italija i severna Afrika

Italija se zvanično izvinila za svoje kolonijalne zločine počinjene u severnoj Africi u prvoj polovini 20. veka. Kada je tadašnji premijer Silvio Berluskoni posetio Libiju 2008. godine, on se dogovorio s tadašnjim libijskim predsednikom Muamerom el Gadafijem da Rim plati četiri milijarde evra za infrastrukturne projekte u Libiji.

To je, međutim, više bio uzajamni dil nego reparacija, jer je Libija zauzvrat obećala da će da izvozi više sirove nafte u Italiju i da će sprečavati izbeglice da se Sredozemnim morem prebacuju u Italiju.

Portugalija i trgovina robljem

Portugalski mornari bili su pioniri u transatlantskoj trgovini robljem. Mnogi Portugalci i dalje se ponose hrabrošću tadašnjih pomoraca i pritom zatvaraju oči pred njihovom brutalnošću. Portugalija je veoma dugo držala svoja okupirana područja: Angola je oslobođena tek 1975. godine.

Tek sada, 50 godina kasnije, trebalo bi da u Portugaliji bude podignut prvi spomenik žrtvama kolonijalizma. Rasprava o prošlosti i dalje stvara jaz u zemlji.

Holandija i jugoistočna Azija

Holandija je 2020. godine prvi put isplatila odštetu žrtvama kolonijalnog nasilja koje su počinile njene snage u Indoneziji. Radi se, međutim, samo o malim iznosima isplaćenima direktnim potomcima žrtava.

Holandija generalno odbija da isplati odštetu. Vlada se u međuvremenu izvinila za nasilje koje su njene trupe počinile u Indoneziji, posebno četrdestih godina prošlog veka. U to vreme, hiljade indonežanskih muškaraca ubijeno je u takozvanom "antigerilskom ratu".

U martu ove godine kralj Vilem-Aleksander zvanično je izrazio svoje žaljenje zbog počinjenih zločina.

Francuska i "neporecivi činovi nasilja"

Tokom posete Africi 2017. godine, francuski predsednik Emanuel Makron pozvao je na pomirenje između bivših kolonijalnih sila i kolonizovanih zemalja. Ali odbio je plaćanje reparacija u novcu.

U jednom televizijskom intervjuu rekao je da bi bilo "smešno" kada bi Francuska "plaćala kompenzaciju" za kolonijalno doba. U isto vrieme, nasilje koje su počinile evropske kolonijalne sile nazvao je "neporecivim".

Francuska je 2001. godine usvojila zakon kojim je trgovina robljem klasifikovana kao "zločin protiv čovečnosti". Oko rata za nezavisnost u Alžiru, s druge strane, i dalje su različita mišljenja koja izazivaju podele u francuskoj politici.

"Po pitanju kompenzacijske pravde, rasprava je potpuno u slepoj ulici", napominje istoričarka Otele. Francuska, kaže, po tom pitanju još nije uradila ništa. Neki ljudi su smatrali da bi vraćanje umetničkih dela mogao da bude oblik reparacije, kaže Otele i naglašava: "Ja se s tim ne slažem!"

Velika Britanija i njena imperija

Zvanični London takođe odbacuje ideju o reparaciji ili kompenzaciji u novcu. I kada je reč o prepoznavanju nepravde, napredak je spor. Tokom posete Indiji 2013. godine, tadašnji premier Dejvid Kameron izvinio se zbog masakra u Amritsaru 1919.

On je, međutim, u isto vreme naglasio: "Mislim da ima mnogo toga što je uradila britanska imperija, a čime možemo da se ponosimo". Prošle godine je, prema anketama, čak 43 odsto Britanaca delilo to Kameronovo mišljenje.

U pojedinačnim slučajevima britanska vlada isplatila je odštetu, na primer žrtvama nasilnog gušenja tzv. "pobune Mau Mau" u Keniji pedesetih godina. Međutim, sve je to bilo na bazi pojedinačnih novčanih odšteta.

U celini gledano, zvanična Velika Britanija još uvek živi u prošlosti i stvari ulepšava, smatra Olivete Otele. "Prošlost, s pričama o veličanstvenom i sjajnom kolonijalnom dobu, u kojem su se ti daleki narodi ‘civilizovani’, u stvari nikada nije ostojala kao takva."

Da li su neke kolonijalne zemlje bile "naprednije"?

Olivete Otele ne misli da u toj raspravi postoji nešto poput dobrih ili loših primera. Ono što naučite iz prošlosti, kaže, jeste da ne možete da je promenite.

"Moramo naučiti da živimo zajedno i to uz konstantno angažovanje." Otele ne veruje da država novcem može jednostavno da nadoknadi socijalnu nepravdu. "Kakva je korist ako grupi ljudi date novac?"

Međutim, sada postoje i drugačiji pristupi. Na primer, u Velikoj Britaniji se mnogo toga događa van zvaničnih institucija. Fondacije ili univerziteti se, prema rečima istoričarke, angažuju na ponovnom uspostavljanju pravde i postavljaju osnove za neophodne promene u idućim godinama.

Otele navodi primer Univerziteta u Glazgovu koji je uložio milione funti u nastavu i dijalog s karipskim zemljama. "Možda ni to nije rešenje, ali pozdravljam svaku inicijativu koja se bavi traumatičnom prošlošću."

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар