Prinudno prosjačenje je unosni biznis – kako ga prepoznati i kome prijaviti

Hristina Piskulidis je objasnila za RTS da prinuda na prosjačenje spada u vid trgovine ljudima, u kojoj je najzastupljenija seksualna eksploatacija, na drugom mestu je prinudni rad i na trećem prinudno prosjačenje.

U tom slučaju, u većem broju su žrtve deca ali, kako je navela, ima i starijih osoba ili osoba sa invaliditetom, koje su na neki način ugrožene i deluju kao neko, kome je potrebna socijalna pomoć.

Dodala je da prema statistici, na godišnjem nivou zvanično ima malo identifikovanih žrtava prinudnog prosjačenja a da je ukupan broj identifikovanih žrtava trgovine ljudima prošle godine bio 57 a prethodne 39.

"U tim brojkama, manje od deset odsto su bile žrtve prinudnog prosjačenja, ali ako uzmemo da samo u Beogradu ima oko 2.000 dece i odraslih osoba koje prose, onda je i pretpostavka da je i među njima i broj osoba koje su prinuđene da na taj način zarađuju novac a kasnije ga isporučuju nekom trećem znatno veći", istakla je Piskulidis.

Kako prepoznati prinudno prosjačenje

Činjenica je, kaže, da je na prvi pogled teško prepoznati ko je iz kog razloga na tom mestu, kao i da to spada u prekršajno delo ali i da je s druge strane, imajući u vidu veliki broj siromašnih ljudi, nemoguće u potpunosti iskoreniti tu pojavu s ulica a ne bi bilo ni humano.

"Kao slučajni prolaznici teško možemo prepoznati kome je pomoć zaista potrebna. Postoje nadležne institucije koje bi trebalo time da se bave. To su centri za socijalni rad, koji bi zapravo trebalo da imaju uvid u to ko su deca na ulici i ko su deca bez roditeljskog staranja, na koji način zarađuju za život, gde žive, koje su porodice socijalno ugrožene i da li deca koja prose na taj način doprinose kućnom budžetu", ukazala je Piskulidis.

Takođe, smatra da bi policija trebalo intenzivnije da istražuje slučajeve koji su konkretno na ulici.

Kao građani kada uočimo da neko na ulici nije tu svojom voljom trebalo bi to da prijavimo, ali tu je, uočava Piskulidis i ona poznata problematika "nije to moj problem".

Druga stvar je, ocenjuje, to što većina ljudi zazire od toga ko su ljudi kojima ta deca daju novac, da li su to neki kriminalci koji mogu i njih da ugroze.

A treći razlog je, što neki ljudi žele da preskoče administrativne komplikacije u kojima bi se našli onog trenutka kad prijave policiji.

Kome i kako prijaviti

"Zato je najbezbolnija varijanta prijaviti slučaj nama, može telefonom, može mejlom i ti pozivi mogu da budu potpuno anonimni, na broj, 011 785 0000 i onda mi kao zvanična organizacija sertifikovana za bavljenje ovim problemom možemo uputiti i zvaničan dopis policiji da se određena lokacija budnije prati", naglasila je Piskulidis.

Objasnila je da ukoliko se ustanovi da je dete tu bilo prinudno onda ono ima pravo na različite vidove besplatne pomoći, kao što su psihološka, medicinska, a ukoliko je uključeno u neko krivično delo ima pravo i na pravnu podršku.

Takođe ukoliko to dete nije u sistemu, smatra da ga treba provesti kroz institucije i onog trenutka kada se oseti dovoljno osnaženim obezbediti mu siguran smeštaj, pomoći u daljem školovanju i integraciji i nalaženju posla, a to je jedan proces koji traje godinama.

"Imajući u vidu naše kapacitete koji su prilično ograničeni mi ne možemo da sklonimo sve te ljude s ulice jer bi oni onda pokušali da zarađuju na neki drugi način, koji bi bio manje vidljiv i automatski bi žrtve i trgovinom ljudima i nekim drugim kriminalom bile u većoj potencijalnoj opasnosti", zaključila je Piskulidis.

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар