Portret dvojice najomraženijih nosilaca autorskih prava

Umetnička dela tako su stavljena u rang dobara kakve su kuće, imanja, deonice, novčani iznosi na računima i slično. Sa stanovišta tržišta na kojima postižu prihode to je sasvim u redu, ipak umetnost nije isto što i materijalno dobro bilo koje vrste.

Naslednici umetničkih dela imaju prava da pribavljaju prava od njihovog umnožavanja i izlaganja, ali su dužni i da se staraju o njima i unapređuju recepciju dela svojih velikih prethodnika u ključnom periodu od prvih tri četvrti veka nakon smrti umetnika, kada se određuje njihovo konačno mesto u istoriji umetnosti.

A da li su oni spremni za to?

Iskustvo pokazuje da aktivnosti većine njih moraju biti određeni pridevima koji počinju sa "ne": dakle, nesposobni, netolerantni, neuki, neracionalni, nevoljni. Ovo poslednje možda je ključno. Većina naslednika umetničkih prava su nevoljni naslednici.

Razvijaju se u opoziciji i oponiranju svojim velikim prethodnicima jer ne mogu da shvate da je neko s njihovim prezimenom velik, jer ga oni znaju po "malim ljudskim postupcima" nedostojnim člana jedne obične porodice.

Kada takvim naslednicima – i to na sedamdeset pet godina! – dospeju u ruke prava na objavljivanje dela svojih roditelja ili prethodnika, onda dobijamo paradigme kakve su dva unuka: Stiven Džojs i Aleksandar Rahmanjinov.

Portret prvog naslednika autorskih prava: Stiven Džojs

Stiven Džojs je bez preterivanja bio po zlu poznat do pre nekoliko godina, jer je krutom rukom upravljao nasleđem svog dede Džemsa Džojsa, određujući, uglavnom naopako, ko će da štampa, šta da štampa i u kakvom obliku.

Kad se smučio svima i pošto su se taman ponadali da će ga se rešiti 2016. godine kada je padala 75. godišnjica smrti velikog Džojsa, i ujedno poslednja godina na koju je Stiven imao prava da ubira prihode od dela svog dede kao naslednik – Stiven je uputio žalbu odgovarajućem sudu u Americi tražeći da se prava produže do ove 2021. godine, jer njegov predak, navodno, nije mogao da uživa njihovo ostvarenje od 1941. do 1945. godine zbog ratnih prilika.

Američki sud, na sreću izdavača od Japana do Kalifornije, odlučio je da odbaci tužbu i Stiven Džojs pod hitno je poslat u zaborav. Nesrećni Stiven Dž. umro je 2020. godine i niko ga se više ne seća.

Portret drugog naslednika autorskih prava: Aleksandar Rahmanjinov

Nije mnogo drugačija priča ni sa Aleksandrom Rahminjonovim, unukom velikog Sergeja. Aleksandar i nije Rahmanjinov, barem ne po prezimenu. On je sin Sergejeve starije ćerke Tatjane Sergejevne Konus.

Prezivao se i on u detinjstvu Konus, ali kada je ceo posao oko nasleđivanja dedinih prava pao na njega, od tada se potpisuje samo kao Aleksandar Rahmanjinov.

Narečeni Aleksandar osnovao je Fondaciju "Sergej Rahmanjinov" na dedinom imanju "Senar" u Švajcarskoj. Tokom dvadeset godina kad god je mogao, birao je ko će svirati, ko će snimati filmove, ko će pisati biografije njegovog dede – i svi su nekako stalno bili nedostojni velikog prezimena "Rahmanjinov".

Svi su mislili da će se ova "muka po unuku" nastaviti sve do 2018. godine, kada je trebalo da istekne, poslednja, sedamdeset peta godina, ostvarivanja prava na ubiranje autorskih naknada, kada je Aleksandar Rahmanjinov iznenada umro 2012. godine i tako sve koji su nailazili na njegov tvrd stav oslobodio svojeg mešanja u stvari svoga dede.

Otad se ne zna ko tačno brine o pravima i ko je ubirao dividende još šest godina, ali se zna da se otad ne zna ni za kakve trzavice na toj relaciji.

Naravno da ima i drugačijih slučajeva dobrog vladanja naslednika autorskih prava, ali ipak se postavlja pitanje: da li oni velikani koji su veselili, učili ili inspirisali generacije za svojih života, treba brže, ili kako neki vele, odmah da postanu svojina svoje publike, koja će moći da ih čita, gleda i sluša bez nadoknade?

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар