Porodica Mesar došla je u koloni iz Dvora na Uni, rodni kraj ne zaboravljaju

Broji više od 90, a i dalje se jasno seća dana kada je sa porodicom napustila Dvor na Uni. Svedok je Drugog svetskog rata, nadala se da novi neće doživeti. Demantovale su je devedesete koje su njena trojica sinova provela na frontu.

"A ja kad god čujem da puca, srce puca u meni. Oni ne znaju da ja uteknem od njih u baštu dole i kroz zemlju čujem da puca. Sad smo mi uspeli uteći. Da nije bilo snaje, ona otišla u Dvor i videla kako su došli ovi iz Knina i onda rekla – spremajte barem što bilo", kaže Radojka Mesar iz Dvora na Uni.

Među malobrojnim stvarima koje su uspeli da ponesu bio je i ovaj ćilim – ručni rad naše sagovornice.

"To sam metla da se pokrivaju deca. U prikolicu metla, rekoh to je toplo, oni će se pokriti, a mi ćemo se vratiti", kaže Radojka.

U koloni bez povratka do Srbije su putovali osam dana. Izbegli su granatiranje kolone u Svodni, ali su ih sačekale druge muke. Marina Mesar tada je imala 16 godina.

"I uvek mi je u glavi onaj osećaj samo da svi budemo na okupu i da se nigde ne rastanemo, pogotovu kad je krenula ta kolona, to ludilo od prevoznih sredstava svih mogućih – automobila, traktora, kamiona, mnoštva ljudi gde sam ja naravno u tom periodu bila jako mala, za mene jako mala, i gde sam samo gledala gde su oni, svi, porodica, i da se ne rastanemo",  kaže Marina Mesar iz Dvora na Uni.

Sa rođacima i prijateljima sastali su se prvo u Novom Gradu, sa druge strane Une. Put ih je, kao i hiljade drugih, vodio ka Banjaluci i dalje ka Srbiji.

"Kada smo došli do Pavlovića mosta onda smo shvatili da nema povratka i nama je srećna okolnost bila što je majka imala iza oca kuću u Šapcu pa smo znali gde ćemo da idemo u tom momentu i to nas je spasilo jer da majka nije imala te dokumente zavšili bismo verovatno na Kosovu", rekla je Marina Mesar.

Ta kuća bila je privremeno utočište za 28 ljudi – porodicu, prijatelje, komšije iz Krajine. Prve godine izbeglištva bile su teške, ali su uspeli da se skuće na Altini gde su im komšije uglavnom izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Sa njima dele uspomene na rodni kraj u koji i danas odlaze.

"Tako da mogu da odem tamo samo kao turista i tako to gledam jer jednostavno teško je, meni je teško ako prihvatim kao da sam tu odrastala, da sam tu išla u školu, baš je to nezgodna situacija za mene", napomenula je Mesar.

Naiđe tuga, uglavnom u ovo vreme. Ipak, porodica Mesar je prebrodi, kao i brojne teške tenutke koje je ostavila za sobom.

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike