Pisak lokomotive koji ledi krv – porodicama „državnih neprijatelja“ golgota zagorčala život

Pisak lokomotive i zvuk voza u pokretu od šeste godine su mi simbol za smrt, kaže 76-godišnji Dušan, sin Lazara Babića koji je tog novembra 1951. stradao u vagonu čije je odredište bio ozloglašeni logor.

Pisale su sutradan o tome novine, ali kompletna istina o uzrocima nesreće, tvrdi, ni danas nije poznata, a samo mi znamo kako smo teško živeli i trpeli šikaniranja kao porodica državnog neprijatelja.

"Prvo smo proterani iz kuće u kojoj smo živeli, proterani smo u Loznicu, tamo smo živeli u jednoj baraci. Menjali smo stanove, čim gazda sazna smo i šta smo, da sam sin državnog neprijatelja, mi smo se na kraju morali useliti u jednu napuštenu baraku koja je bila neuslovna za život. Kasnije, u samom preduzeću, ja sam jedno vreme kao visokoobrazovani čovek bio raspoređen na mesto portira", kaže Lazarev sin Dušan Babić.

Dušan navodi i da se slična železnička nesreća za koju se sumnja da je inscenirana, dogodila na istom mestu šest meseci ranije, u smeni istog otpravika vozova kada je stradalo više od 30 ljudi o čemu su izvestile američke novine a u svojoj knjizi "Goli otok" opisao i Dragoslav Mihailović. Posle niza godina, 2007. odlukom suda, njegov otac, Lazar Babić je rehabilitovan.

"Ja sam do te rehabilitacije imao strah, čak sam od tog straha i od tih progona oboleo od epilepsije. Čovek mora da pređe preko toga. Ja sam se borio, školovao se, čak i magistriao iako sam imao teške uslove, niko me nije školovao", priča Dušan Babić.

Sedam decenija posle nesreće, kada je posle ponoći na čvorištu pruge kompozicija zastala, Dušanova želja je da se setimo onih koji su izgubili život, osuđeni bez krivice, putujući u nepoznato.

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар